Četrdesetog dana od bekstva iz zaraženog grada došao sam do zaključka: treba ga likvidirati.

To je to, druge nema.

Prethodnih dana nosio sam se sa idejom, razrađujući razne opcije, da bi ga trebalo razvlastiti i, u najgorem slučaju, uhapsiti.

Vremena za subverzivne sanjarije imao sam napretek.

Koje su mi, moram da priznam, prijale.

Da, treba ga likvidirati.

Ovo sam glasno izgovorio, sam, ispred stare seoske kuće, zagledan u voz koji je mileo u dnu doline.

Voz me je podsećao da zaraza ne može trajati večito.

No, da bismo nastavili priču, vratimo se na njen početak.

U kućicu na obodu šume, koju sam iznajmio preko oglasa, doveo me je sin vlasnika.

Slabo pamtim imena, ali ovo sam odmah upamtio.

Pozdravio me je s „Profesore“, što je bio znak da zna ko sam.

Bar u elementarnim........

© Danas