Na prostoru bivše Jugoslavije, letnji meseci su dani za obeležavanje godišnjica ratnih zločina. (Skoro sam saznala da Finci slave sredinu leta kao poseban praznik, uživaju njegovoj opuštenosti i lepoti. Toga kod nas nema.)Znamo šta možemo da očekujemo, naročito od političara, na svim stranama – to su varijacije na temu, decenijama unazad. Primera radi, pre dva dana predsednik Komisije Vlade Srbije za nestala lica Veljko Odalović (SPS kadar od kad znamo za sebe; na čelu komisija za raseljene i nestale takođe od kad znamo za sebe) rekao je da Hrvatska ne želi da sarađuje u procesu pronalaženja nestalih i identifikaciji srpskih žrtava koje su stradale tokom operacije „Oluja“ 1995. godine i optužio hrvatske zvaničnike da vode kampanju tvrdeći da srpska strana ne sarađuje po pitanju rasvetljavanja ratnih zločina, iako je situacija obrnuta.

Svake godine svedočimo ovakvim ili sličnim prebacivanjima gde svaka strana (srpska-hrvatska-bošnjačka-kosovska, bilo kojim redosledom) teži da kroz izjave političara zadrži isključivi status žrtve, dok se svi oni koji podsećaju na domaće zločine i zločince proglašavaju izdajnicima. Ovaj tužni ping-pong se obavezno organizuje o godišnjicama, jer drugim danima ta tema skoro nikoga ne zanima. I tako trideset godina.

U takvoj atmosferi, pravosudne institucije, a pre svega tužilaštva za ratne zločine, nažalost i dalje previše vezana za očekivanja izvršne vlasti, ostvaruju mršave rezultate, uglavnom kroz podizanje optužnica protiv etničkih drugih, često u odsustvu i uz nadu da će takvi potezi doneti brze političke poene vladajućoj strukturi. Nesavesna upotreba krivičnog postupka radi postizanja kratkoročnih političkih ciljeva postala je poseban pravosudni žanr, te bi bilo dobro da u skorijoj budućnosti pravnici svih pogođenih zemalja prikupe i objave najupečatljivije primere takvog postupanja.

Takva zbirka bi ujedno bila i dobar odgovor na rasprostranjenu primedbu, nastalu još devedesetih, da međunarodni sudovi nije trebalo da se mešaju u suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, jer su domaće institucije bile sposobne da ih same sprovedu. Ispostavilo se da pretežno nisu – da se istrage i suđenja otežu u nedogled ili da čitavi postupci kolabiraju pred svojom nepravnom, pretežno političkom svrhom.

Među domaćim postupcima za ratne zločine primer-predvodnik opisanog pravosudnog žanra je presuda Gnjilanskoj grupi. Političari, a pre svega oni iz reda SNS i SPS, oslobađajuću presudu Gnjilanskoj grupi koriste kako bi pokazali da i sudski sistem mrzi Srbe i da tu svoju mržnju operacionalizuje podrškom najtežim zločinima učinjenim nad Srbima (mučenja, ubijanja, silovanja). Režimski mediji do iznemoglosti rabe oslobađajući ishod u slučaju Gnjilanska grupa – pa ćete prostom pretragom pronaći stotine „vesti“ i kvazi-analiza koje potvrđuju izdajničku sliku srpskih sudova i sudija (u toj slici se naročito ističe izdajstvo sudije Miodraga Majića – u jednoj Peščanikovoj emisiji dobro je zabeležen gnev koji takvi uporni medijski navodi proizvode kod tzv. običnih građana).

Time se postiže željeni efekat – podstiče se nacionalni žrtveni sentiment, a pojedini sudovi i sudije bivaju trajno obeleženi kao izdajnici, bez zakonske mogućnosti da javnosti saopšte kako su glasali u pojedinom slučaju i zašto. Javnost ostaje u uverenju da je pravosudni sistem antisrpski i da mu generalno, ne samo u ovom slučaju, ne treba verovati kada presuđuje u nacionalno osetljivim pitanjima.

Do danas nije bilo mnogo pokušaja da se mit o odluci u slučaju Gnjilanska grupa razbije – iako je presuda........

© Peščanik