E, lepi moji, to je – iznenađenje. Evo, ja ću da ćutim, vi recite: ko se nadao tako lakom pristanku na poraz? Jeste, to hoću da kažem, ne čudi nas pobeda, ne čudi nas ni razlika, sve smo to znali. Kao što smo znali i da neće biti straha da se izađe i glasa. Ali, iznenadila nas je druga strana. Evo, da vam odmah kažem – izgubili smo. Tek tako. Zašto žandarmerija u centru, zašto kriminalci u parku, nismo saznali. A ne verujem da je ikome palo na pamet a pita. U ušima je odzvanjalo – izgubio sam.

Više puta sam napisao, i ponoviću opet – studentska kampanja bila je besprekorna. Ona nas je ponovo naučila ono što smo jednom već bili znali: mediji nisu neophodni za uspešnu izbornu kampanju. Važi i drugo: mediji nisu dovoljni za uspešnu izbornu kampanju. Svi koji su se oslanjali na medije u netom završenoj kampanji – izgubili su. Naravno, sad će reći neko, a društvene mreže? Nebitne. Ovu kampanju za studentsku listu odradila su stvarna tela, a ne slike ili avatari.

Kao što su i birači bili stvarni, a ne virtuelni. Ali, stvarne su bile i osobe na drugoj strani fronta. Evo šta me buni: šta će biti s Oskarom, Čvarkom i Vučićem? Jer, ako Oskar, Čvarak i Vučić mirno izađu i kažu – prihvatam poraz, šta bi to moglo da znači? Pri tom, Oskar, Čvarak i Vučić imaju brata i sina, svi u vezi – ako je verovati istraživačkim pričama – s kriminalcima. Da li je to Oskar, Čvarak i Vučić, pošto je prihvatio poraz, pustio brata i sina niz vodu?

Dobro, pustimo za trenutak Oskara, Čvarka i Vučića, evo, meni bliže teme – šta će biti prvi potez tekućeg ministra prosvete. Jutros, kada je došao na posao, šta je prvo uradio Dejan Vuk Stanković? Počeo da piše izvinjenja ljudima koje je povredio tokom svog besmislenog mandata? Ili naredio da se odmah isplate plate profesorima u Nišu? Ili povukao odluku da se tamo osnuje novi fakultet na štetu već postojećeg? Ako neko zna šta se ovog jutra događa u kabinetu, molimo da javi.

Zato iznenađenje: kako ti ljudi misle da žive u miru zajedno s nama, posle svega što su uradili? Jer, ja ne umem da shvatim pristanak na poraz drugačije nego kao izraz vere da im neće pasti dlaka s glave, iako su – da se držimo inače očajne metafore – poskidali toliko skalpova. Je l to Srbija na koju računaju: možeš neobuzdano da činiš zlo, sve dok možeš, a kad više ne možeš – nikom ništa. Ne bi........

© Peščanik