U sportskoj priči Pavla Marića se ne govori samo o plivačkim rezultatima i normama, već i o životu sa cerebralnom paralizom i izazovima koji ovog momka pokreću da pomera sopstvene granice.

„Ako ne možeš da letiš, onda trči. Ako ne možeš da trčiš, onda hodaj. Ako ne možeš da hodaš, onda puzi. Ali šta god da radiš, moraš nastaviti da se krećeš napred” – izjavio je Martin Luter King 1960. godine.

Pavle Marić je pronašao svoj način da ide napred – počeo je da pliva.

Iako ima cerebralnu paralizu, Pavle je „prohodao“ kroz životne prepreke koje su mu se našle na putu i tako došao do uspeha. Plivanje mu nije bio prvi sport, a u njemu se  najviše pronašao.

– Imao sam nekoliko pokušaja u drugim sportovima koji nisu bili baš za mene. I fizički, a i što se tiče motoričkih ograničenja, snage gornjeg dela tela, ograničenosti pokreta. Probao sam i košarku i atletiku, ali je sve to bilo na nekom manjem nivou, što mi nije bilo toliko interesantno jer imam neke ciljeve koje sam postavio odavno, koje nameravam da ostvarim u sportu. Tako da je plivanje bilo najlogičnije u tom fizičkom smislu gde bih mogao nešto ozbiljnije  da napravim.  Konsultovao sam svog trenera i prijatelja koji mi je dao preporuku da probamo sa plivanjem – prisetio se početaka Marić u razgovoru za Danas.

Prvi susret i trening je prema njegovim rečima bio nimalo bajan i štaviše težak, ali je uz podršku ljudi oko sebe uspeo da prevaziđe poteškoće.

– Sećam se da je bilo jako teško i naporno za mene zbog istih tih grčeva i problema sa motorikom, ali smo svi zajedno, i moj trener i prijatelji koji su i dan danas tu prebrodili taj period. Napravili smo solidne rezultate do sad, po meni vredne pomena.

Plivanje mu je van bazena donelo samopouzdanje i veru u sebe koje je stekao radeći naporno.

– Zbog tih medalja i uspeha na takmičenjima, kad se popnete na podijum i kada ste priznati kroz te medalje onda bude dosta lakše i da privatno malo više verujete u sebe, takođe da pokušate da idete na neke druge ciljeve koji su možda teško dostižni   Samopouzdanje i nekoliko dobrih prijatelja. To je to.

Pavle tvrdi da ljude sa hendikepom koji se bave sportom prvenstveno treba gledati kao sportiste, pa tek onda kao ljude sa fizičkim problemom.

– Iskreno mislim da je na Balkanu to dosta pomešano, ljudi nas više gledaju kao osobe sa hendikepom nego sportiste. U stvari bi trebalo da bude obrnuto. Ja se pre svega bavim sportom i plivač sam, kao i neko ko nema nikakakv fizički problem. Trebalo bi da kroz sport prezentuješ sliku da ti možeš da se baviš sportom kao i svi ostali ljudi. Ljudi hoće da im ti........

© Danas