Zamislite da odete kod lekara zbog upale grla, a izađete sa pneumonijom. U medicini, ovaj fenomen ima ime: jatrogeneza, šteta uzrokovana samim lečenjem. Ono što većina ljudi ne zna jeste da isti fenomen postoji i u psihoterapiji, samo što ga retko ko spominje.

Prema najnovijim meta-analizama, između 5 i 10 posto odraslih pacijenata doživi značajno pogoršanje tokom ili nakon psihoterapijskog tretmana. Kod dece i adolescenata, te brojke skaču na zapanjujućih 24 posto.

Allen Bergin, psiholog sa Kolumbija univerziteta, prvi je sistematski dokumentovao ovaj fenomen još 1966. godine u prestižnom „Journal of Abnormal Psychology“. Analizirajući sedam komparativnih studija, Bergin je uočio nešto neobično: iako u proseku nije bilo razlike između tretiranih i kontrolnih grupa, raspodela ishoda bila je dramatično različita. Tretmani su stvarali ekstreme – neki pacijenti su se značajno oporavili, dok su drugi doživeli ono što je Bergin nazvao „efekat deterioracije“. Do 1971, identifikovao je ovaj obrazac u čak 30 nezavisnih studija.

Michael Lambert sa Brigham Young univerziteta posvetio je četiri decenije proučavanju ovog fenomena. Njegove longitudinalne studije na uzorcima od preko 6.000 pacijenata pokazuju da približno 30-50 posto klijenata ne doživi nikakvo poboljšanje, dok oko osam posto postaje klinički gore. Možda najuznemirujući Lambertov nalaz jeste da terapeuti imaju izuzetno slabu sposobnost prepoznavanja kada njihovi pacijenti propadaju. Tačnost procene je svega 21 posto, što je gore od slučajnog pogađanja.

Mehanizmi štete: Kako pomaganje postaje........

© Danas