Postoje tri velike dužnosti, dužnost prema Bogu, prema sebi i prema bližnjima (pre svega prema deci). Ko tu dužnost ne oseća mesecima posle „studentskog ustanka“ ili je emotivno ili je moralno mrtav.

Ova kriza nije neočekivana vremenska nepogoda koja nas je nenadano snašla. Ona je posledica pogrešnog načina vladanja godinama unazad, a idejni projektant ovakve Srbije jeste Aleksandar Vučić.

On se i dalje trudi da krizu, koja je toliko očigledna da ni on ne pokušava da je negira, reducira na neprijateljsko delovanje spolja i/ili zlonamernu ambiciju pojedinaca iznutra. Razumljivo je i zašto. Kada bi se kriza analitički secirala i stavila pod mikroskop u svim njenim delovima bili bi njegovi tragovi, njegovi otisci, njegova krivica.

Sve je pogrešno shvatio. Politika nije matematika, ideologija nije aritmetika, demokratija nije kombinatorika, digitron nema emocije. Sanjao je da postane lider partije koja će najzad ostvariti pobedu nad protivnicima koji su ga neprestano pobeđivali.

Stvorio je partiju monstruma koji je pojeo ne samo konkurenciju, već i državu. Umesto nesmetane vladavine, dobio je minsko polje, jer u patološkim politokratijama partijska hipertrofija dovodi do individualne atrofije.

Zato je oboleo od Guliverovog sindroma, navikao je na okruženje liliputanaca, da su svi manji, odnosno manje vredni od njega, pa sada traži sa kim će u poslednji juriš, ko mu je lojalan, na koga može da se osloni. A oko njega sve beskičmenjaci, mekušci, ljigavci – kako od takvih da napravi čvrst oslonac sada kada kao........

© Danas