We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Европа је мртва!

5 2 0
03.10.2019

Европа има свој датум рођења. Према мишљењу Мишела Онфреа, датум рођења Европе сеже миленијум и по у прошлост. У ствари, она се родила тачно 21. октобра 312. године, на дан кад се Константин Велики преобратио у хришћанство. Према легенди, пред сукоб са Максенцијевим војскама, цар је на небу угледао крст који му је најавио: „Под овим знаком ћеш победити!“ Миленијум, миленијум и по, то је, отприлике, животни век једне цивилизације (ниједна није трајала дуже, а многе су трајале краће. Константин Леонтјев њихов надужи могући животни век ограничава на свега 1.200 година). Све до тог, одлучног тренутка, међутим, хришћанство је било само „друштво међу друштвима“, „секта међу сектама“; нека врста подземног, скривеног тока у мноштву различитих веровања и религијских идеја, које су, све док су се ограничавале на дружење са себи сличним, „са побожним верницима који се окупљају на неслужбен начин“, производиле веома мало учинака. Од тог тренутка, као духовност коју подупире државна сила, хришћанство постаје идеологија којом се гради царство.

Једном рођена, цивилизација живи својим посебним ритмом, равнајући се по сопственом „сунчаном сату“. Европа је, током целокупне своје историје, била хришћанска, укључујући и све оно што пориче хришћанство (ренесанса, просветитељство, материјалистичка филозофска учења, радикални атеизам XIX и XX века…), будући да и оно што га негира „дијалектички припада хришћанству“, крећући се увек унутар њиме задатих координата. „Хришћанство је, био неко за или против, обликовало Европу до најмањих појединости.“ Оно је створило њено живо ткиво и испунило све њене поре; чињеница да је Онфре атеиста даје његовим увидима у хришћанску суштину европске цивилизације посебну тежину: „У цивилизацији се не измиче доминантној идеологији: било да се уз њу пристаје, било да се против ње бори, у оба случаја духовни сунчев сат остаје забијен у земљу, означујући да се ствари одвијају овде, на овоме месту, у овој тачки“ (М. Онфре: Живот и смрт Европе). И тако ће остати све до њеног краја.

ТАЈНИ САСТОЈАК
Јасно је шта је то хришћанство дало Европи, удахњујући јој живот изнова. С тим у вези, Онфре наводи једну анегдоту. Цар Марко Аурелије се године 177. чудио лакоћи с којом осуђени хришћани прихватају смрт. Хришћани су умирали с радошћу, у весељу, прибављајући „цивилизацијама количину крви неопходну за цемент којим се оне обликују“.

Одлучност да се умре за неку идеју, да се за њу пролива, своја или туђа, али пре свега своја крв – а то је једна од узнемирујућих и застрашујућих законитости историје – даје тој идеји живот. У корене неке идеје и у њен будући живот уграђена је жртва, и то крвна; без ње, идеја остаје мртва, мртво слово на папиру. Тај живот наравно није вечан. Али то је „цемент“ који њено здање чини трајним, који му омогућава да, барем за неко време, одолева менама које показује сунчани сат. Крв је онај тајни састојак на којем се подижу цивилизације и царства.

Прогоњени се затим претвара у прогонитеља. То је још једна чудна историјска неминовност. Онфре прецизно бележи кључне моменте у рађању једне цивилизације. За почетак, Константинов тријумфални улазак у Рим, када је распуштена преторијанска гарда. „Године 380. хришћанство постаје државна религија милошћу Теодосијевом, а 392: забрана паганског култа; рушење храмова; прогањање филозофа; пустошење библиотека; забрана наставе филозофије…“

ПАД ПОЧИЊЕ ОД КРУНИСАЊА
Свети Августин се преобраћа у хришћанство 386; Божју државу пише између 411. и 426. године. То је кључно дело за (западно)хришћански поглед на питања живота једне цивилизације, оно дефинише темељне поставке и успоставља њен политички идеал: Државу Божју, Civitas Dei. Из прогоњеног, хришћанство се претвара у господара, и то „господара сигурног у себе“: „хришћанство напада, разара, пљачка, силује, убија, прогони, баца у тамнице, ставља на муке, застрашује, влада над душама и телима: шест крсташких ратова за један и по век између 1095. и 1225…“

Тринаесто столеће означава апогеј Европе, њен стварни врхунац: у том столећу долази до уништавања јеретика, подижу се ломаче на којима горе катари и албигенези. За Јевреје је прописана посебна одећа; ускоро ће бити сатерани у гето. Године 1232. основана је Света инквизиција; године 1252. Католичка црква одобрава........

© Нови Стандард