Hagiografija Pepa Gvardiole u Engleskoj će jednog dana započeti pričom o tome kako je opismenio domorodačko stanovništvo. 

Istorija ima fantastičan smisao za humor. Ako uporedimo stanje velikih civlizacija dok žrvanj neumorno vreme pretvara u prah, očevi osnivači bi bili baš smoreni.

Recimo da Aristotel sretne vlasnika pansiona u Paraliji ili da Kleopatra prošeta opasnim uličicama Kaira ili uniformisanim neukusom Šarm El-Šeika verovatno bi se smorili.

Tako je i sa fubdalskim pionirima, niko ne bi mogao da pretpostavi da će nacija koja je širila veru u loptu u raznoraznim vukojebinama na kraju završiti uzdaujći se u funtu umesto veštinu.

Nemojte me pogrešno razumeti, Englezi su najfudbalskiji narod na svetu. U teoriji, tamo se prosečna baba iz Redinga razume više nego komentator na televiziji u Srbiji. Tamo su tribine klinike, ima više talenata za trenera nego na klupama ovdašnje “ne tako Super lige”. 

Samo, kod njih je teorija uvek bila Pepeljuga u odnosu na praksu. Prosečan Englez ne ume fudbala i verujte, to ide po dubini, od Čempionšipa do lokalnog balona sa veštačkom travom na Holbornu. Najgore od svega je da teren postoji na svakih 100  metara i tu se čeka u redu, Srbi za brašno devedesetih. 

Svi igraju, vole, ali nisu baš vešti.

Tu dolazimo do Pepa Gvardole. Nazivati ga još jednim u nizu misionara koji su doneli ozbiljan fudbal među domicilno stanovništvo bila bi uvreda. 

Da, bilo je svetih Jovana Preteča koliko hoćete, od italijanske revolucije devedesetih u Čelsiju, preko Murinjovog i Benitezovog makijavelizma. 

Ali, niko nije promenio DNK tuđe nacije kao Katalonac. 

Jer, vidite, ako malo zađete iza glamura........

© Sportske