U Japanu je disciplina posledica, ne uzrok. 

Generalno, većina pokušaja da se tamošnja igra objasni kroz samuraje, kodove časti i besmislice koje su preplavile zapadnu kulturu kroz Lustbaderove knjige o nindžama je non sequitur. 

Kao i većina grešaka u dedukciji, ova je neformalna, prenebregava rasuđivanje u korist usvojene retorike, odnosno opšteg mesta. Da, Japanci jesu disciplinovani, ali nisu zbog toga dobri u fudbalu. 

Pozadina Meiđi restauracije sredinom devetnaestog veka, odnosno napuštanje "Sakoku" izolacije je saznanje da opstanak zahteva promenu. I kao takav predstavlja suštinu japanskog karaktera, nemaju nikakav problem da priznaju da neko nešto radi bolje. Pa kako je uvezena železnica, obrazovanje, industrija, tako je urađeno kasnije i sa fudbalom.

Jedno je biti potrošač tuđih ideja, drugo je unaprediti proces i učiniti ga sopstvenim proizvodom. U tome je distinkcija Japana u odnosu na većinu drugih zemalja koje su uvezle igru. Ovo nas dovodi do principa kaizen. Bilo u Tojoti, bilo u fudbalu, osnova je postepeni napredak, politika malih koraka. 

Japan ne veruje u velike skokove. Njegova istorija pokazuje da se trajna prednost gradi postepenim unapređenjem, a ne spektakularnim preokretima. Institucionalno to je narod koji veruje evolucionim pomacima. 

Drugim rečima, ne postoji zlatna generacija u tamošnjem fudbalu, proces je zlatan.

Dok Brazil slavi genija, Argentina buntovnika koji podriva........

© Sportske