Odiseja Christophera Nolana postavila je Homerov ep u epicentar popularne kulture, što je podvig dostojan divljenja. Mnogi su me pozivali da napišem prikaz filma. Odbio sam sve ponude. To što sam Grk ne daje mi privilegovanu poziciju za tumačenje dela koje je putovalo kroz mnogo vekova i jezika da bi osvojilo maštu stranaca. Ono danas pripada svima. Za sada sam spreman da upotrebim nekoliko Homerovih i Nolanovih tema da bih se osvrnuo na savremena zbivanja koja me proganjaju i ne daju mi da zaspim.

Od naših sve malobrojnijih akademskih publikacija do društvenih mreža, svuda se vodi bitka tehnooptimista i tehnofoba. Da li je efikasnost važnija od pravičnosti? Hoće li nas veštačka inteligencija osloboditi ili porobiti? To su debate koje se vrte u krug i uglavnom samo jačaju već prihvaćene stavove, ne donoseći nikakve nove uvide. Možda u razmišljanjima na tu temu ne bi bilo loše da se okrenemo antičkim precima koji su znali ponešto o tome kako se stiže do suštine stvari.

U središtu Homerove Ilijade je priča o dugotrajnom štrajku. U 18 od 24 knjige epa, Ahilej, najbolji grčki ratnik, odbija da uzme oružje u ruke. Odbija da izađe iz šatora i pridruži se borbi jer je besan na Agamemnona, kralja Ahejaca, svog nadređenog. Pobesneo je posle posete Odiseja koji mu je doneo kraljev edikt o oduzimanju plena iz prethodnih okršaja s Trojancima. Homer nam predstavlja Odiseja ne kao lukavog junaka, već kao glasnika – slugu autoritarnog kralja. Tek nakon što mu Trojanci ubiju najboljeg druga, Patrokla, Ahilej će imperativ osvete Trojancima postaviti iznad sukoba s Agamemnonom, prekinuti štrajk i izaći iz šatora na bojište.

U tom trenutku, Ahilejeva majka, Tetida, moli Hefesta – jedinog korisnog stanovnika Olimpa, boga proizvodnje – da napravi novi oklop za njenog potomka. Hefest, koga je Tetida zadužila vodeći računa o njemu dok je bio izbačen s Olimpa, baca se na posao u svojoj vulkanskoj kovačnici. U vatrenoj tami kuje impresivan štit, kacigu, oklop i štitnike za potkolenice. Štit zauzima centralno mesto i pažljivo je ukrašen prizorima zemaljskog života, rata, mira, kosmosa i čovekovog rada: odraz ljudskog sveta. To nije običan kovački proizvod, već božansko delo, obdareno moćima nedostižnim za smrtne kovače. To je božanski dar, a ne proizvod ljudskog rada ili inteligencije, i treba da nas podseti da su istinski darovi neprocenjivo vredni.

Onda sledi prelaz na Odiseja deset godina kasnije. Ahilej je mrtav. Najviše je doprineo pustošenju Troje, mada je Odisej taj koji je zadao završni udarac podvalom u obliku konja – još jednim poklonom koji donosi propast velikom gradu. Nolan prikazuje Odiseja na mukotrpnom putu povratka kao čoveka opterećenog kajanjem, progonjenog krivicom zbog načina na koji se odnosio prema poraženim Trojancima, mučenog razumljivim osećajem krivice preživelih, čoveka koga pritiskaju sećanja na drugove koji su nestajali jedan po jedan na dugom putu do obala Itake. Postoji još jedna epizoda koja je mogla uvećati Odisejevo moralno breme dodatnom i zasluženom krivicom, ali Nolan je izostavlja; to je priča koju Ovidije uvodi u kanon kao dodatnu muku za čoveka već progonjenog brojnim duhovima prošlosti.

Posle pada Troje – prenosi Ovidije u Metamorfozama – grčki pobednici su morali da reše spor između Odiseja, glavnog stratega, i Ajanta, najstrašnijeg ratnika na kopnu. Koji od njih dvojice će otploviti kući s Ahilejevim božanskim oklopom? Pošto direktni........

© Peščanik