Mladalačka leta, reka nešto nosi, nacionalizam ubija

Ovaj članak Michiela Piersmae je prvobitno nastao za potrebe K2.0, koji ga je prvi objavio. Ovde je ponovo objavljen uz dozvolu.

Iako je napisan u australijskoj prestonici Kanberi, ovaj članak odražava duboku povezanost sa Fočom, Podrinjem, njegovim ljudima i prirodnim okruženjem; ta veza traje od 2017. godine. Veliki deo ovog teksta temelji se na terenskom istraživanju sprovedenom između 2021. i 2022. kao deo doktorskog istraživačkog projekta na Univerzitetu u Liverpulu o politici pejzaža u istočnoj Bosni. Istraživanje je finansirano doktorskom stipendijom tog univerziteta.

Mladi Fočaci koji se pojavljuju u ovom tekstu pristali su da učestvuju u istraživanju. Da bi se obezbedila anonimnost (što je obavezno za ovakve projekte) svi su izabrali pseudonime po svom izboru. Intervjui su vođeni na bosanskom/hrvatskom/srpskom jeziku. Konačna verzija doktorske disertacije pod nazivom „Proizvodnja radosnih, nasilnih i odsutnih pejzaža: šetnje sa mladima i politikom u istočnoj Bosni“ odbranjena je u junu 2024. godine.

Stari, uski most sa korodiranim čeličnim temeljima i drvenim daskama širokim tri metra povezuje istočnu Bosnu i Hercegovinu sa severom Crne Gore. Putnici na putu između Sarajeva i Podgorice doslovno gaze međunarodnu granicu dok prelaze most, dok se jedina traka često zaguši dugim kolonama teških kamiona industrijske robe, kombija sa raftovima pričvršćenim na krovove i motociklista.

Njegova trošna konstrukcija deluje još nesigurnije zbog reke Tare, koja grmi dvanaestak metara ispod, usecajući se u strme krečnjačke vrhove Maglića i Pivske planine. Za razliku od putnika na granici koji strpljivo čekaju svoj red, Tara ne zastaje. Nekoliko stotina metara nizvodno, spaja se s planinskom rekom Pivom, nakon čega zajedno formiraju Drinu.

Probijajući se kroz Podrinje, regiju Bosne i Hercegovine, Drina ne prestaje da teče još 346 kilometara, sve dok se na severoistoku zemlje ne ulije u Savu, na granici sa Srbijom. Njen tok i korito povezuju raznovrsne i često osporavane ekosisteme s ljudskim zajednicama koje ih nastanjuju. Prateći Drinu – njene plaže, druženja pored nje i brane – otkrivaju se tragovi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Podrinja, njegovih reka, ljudi i odnosa među njima. Podrinje istovremeno vrvi od života i polako umire.

Drina se probija kroz korito od krečnjaka i peščara staro između 200 i 250 miliona godina. Njene stene i obronci dom su za više od 130 endemskih biljaka – peruniku, karanfil, različak i zvončić, koji ne rastu nigde drugde osim na liticama iznad njenog toka. Dok se ljudi u splavovima bore s divljim brzacima, potočne pastrmke i ugrožene mladice prolaze s lakoćom. Ovde, u slivu Drine, žive i retke vrste sisara poput slepih krtica i snežnih voluharica, koje su ključne za biodiverzitet regiona.

Iako su bića u vodi, šumama, travnjacima i blatnim obalama često nevidljiva ljudskom oku, ona oblikuju prostranstva i dubine Drininih ekosistema – čiji su temelji postavljeni mnogo pre nego što su ljudi uopšte zamislili Podrinje kao regiju.

Ali ljudske ruke su duboko izmenile ovu reku. Betonske hidroelektrane kontrolišu njen tok, a time i živote unutar nje. Njena simbolika i strateški položaj iskorišćeni su u ratnim osvajanjima, dok su njene skrivene dubine pomagale da se zataškaju zločini protiv čovečnosti. Društvene veze, nekada neodvojive od života s rekom u Podrinju, polako nestaju. Ovi procesi imaju globalne, regionalne i domaće uzroke, ali prateći reku i njene mnogobrojne lokalne živote, možemo sagledati njihove složene odnose – i zamisliti njihovu neizvesnu budućnost.

Pratimo tok Drine tri kilometra nizvodno, u selu Bastasi. Jutro je već zagušljivo i sparno, jul 2022. godine, a Mila se upravo popela u gumeni rafting čamac. Studira na univerzitetu u Beogradu, ali se tokom letnjih meseci vraća u Podrinje, kao i mnogi njeni vršnjaci.

Bastasi, u opštini Foča, uglavnom se sastoje od rafting kampova duž obala Drine. Danas su polazna tačka događaja Drinska avantura, u kojem 40 gumenih čamaca zajedno pluta plavo-zelenom površinom reke. Svi će ploviti Drinom duž 18 vijugavih kilometara, stižući do Foče otprilike osam sati kasnije. Dva od tih čamaca pripadaju Mili i njenim prijateljima – grupi mladih u kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, koji su svi odrasli u Foči. Neki od njih još uvek žive u gradu, rade ili idu u školu, dok su se drugi rasuli po Bosni i Hercegovini i Srbiji zbog studija.

Ja sam jedini na koga se ništa od toga ne odnosi. Iako sam Milin prijatelj, ovde me uglavnom znaju kao „onog Holanđanina koji piše rad iz političkih nauka o svakodnevici omladine u Foči“. Tog dana, međutim, nisam bio posmatrač – veslao sam, pevao, pio, skakao u Drinu i glavom napred prolazio kroz njene divlje, hučne brzake (gotovo) jednako kao i moji saputnici sa splava.

Kako bi identiteti mojih prijatelja, duboko ukorenjeni u reku, mogli koegzistirati s otpadom koji ta bujica vraća? Kako se generacije ljudskih veza sa rekom mogu uskladiti s opsežnim planovima za izgradnju brana na Drini i njenim pritokama? Kako bi ta slobodna reka, prepuna radosti stanovnika jednog grada, mogla da se pomiri sa nerešenim pričama o ubijenim muslimanima koji su nestali u njoj tokom 1990-ih?

Bio sam politikolog u ronilačkom odelu sa svojim raznovrsnim saputnicima na splavu. Učinilo mi se da složenosti života u Podrinju ne mogu lako da se usklade i pomire. Kako god, pridružio sam se Milinoj grupi na spustu niz Drinu i osetio neophodnost veze između ljudi i na svoj način takođe žive reke.

Ljudi Podrinja žive u bliskoj vezi sa Drinom i njenim pritokama. Reka i ljudi međusobno oblikuju egzistenciju i postupke jedni drugih. Životni izazovi i mogućnosti oblikuju se kroz ovu povezanost. S obzirom na mnogobrojne biodiverzitetske i sociopolitičke sisteme duž 346 kilometara toka Drine, naglašavam da se ova priča dešava u gornjem toku reke – Gornjem Podrinju, tamo gde reka ulazi u grad Foču, u entitetu Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. Drina nastaje u ovoj opštini, na ušću reka Pive i Tare na granici sa Crnom Gorom, a u ovoj opštini je spaja 16 pritoka.

Svesno sam odabrao da Drina bude glavna junakinja ove priče. Pripovedači odavno pišu i razmišljaju o svetovima u kojima ljudi nisu u središtu pažnje. U novije vreme, pisci poput Kapke Kassabove i Faruka Šehića daju glas rekama, životinjama i biljkama Balkana, dok im se pridružuju i akademska istraživanja o rekama i ljubavi u Bosni i Hercegovini, domaćim životinjama u Hrvatskoj i neugodnim susretima sa šakalima u Beogradu.

Reka teče, kaplje, prelazi granice, povlači se, otkriva, skriva, zagreva i smrzava. Uprkos našoj večnoj nemogućnosti da shvatimo, a kamoli verbalizujemo sve aktivnosti ovog rečnog ekosistema, ono što sledi je priča o Drini i ljudima oko nje.

Tokom drinske avanture, trebalo nam je više od osam sati da nas reka i naši čamci odnesu do Foče, rodnog grada većine učesnika, 18 kilometara nizvodno. Kako je dan odmicao, tempo nam se znatno usporavao, dok su alkohol i sunce podsticali sve veće nestašluke.

U početku, Drina je vijugava i brza, ubrzana nizom brzaka i uskih prolaza. Kako se približava mestu Brod, njeno korito se ispravlja i širi, dok pravi još jedan širok zavoj pre nego što krene ka Foči. Strma rečna obala obrasla drvećem postepeno ustupa mesto zaštitnim ogradama magistralnog puta M20 koji vodi ka Sarajevu. Naizgled nepokolebljiva, reka prihvata urbane intervencije na svojim obalama: nedavno izgrađenu benzinsku pumpu, žuti most koji omogućava suvi prelazak pešacima i vozilima, kao i gradski bazen koji se ponosno ističe svojom hlorisanom vodom.

Odmah nakon vodenog parka, Drina prima svoju desnu pritoku, Ćehotinu. Ćehotina dolazi u centar Foče iz retko naseljenih šumskih predela na istoku pre nego što se ulije u Drinu. Na ovom ušću, Foča postaje „grad na dve reke“, kako ga često nazivaju Fočaci – naglašavajući njegovu posebnost u odnosu na susedna mesta u Podrinju.

Mila i njeni prijatelji porede Foču s Višegradom, poznatim po mostu pod zaštitom UNESCO-a i turistima iz celog sveta. Miloš kaže da je Višegrad „mrtav“, dok kombinovana lepota Drine i Ćehotine „obavezuje da brinemo o njima“. „Bez Drine i Ćehotine, Foča ne bi bila Foča“, dodaje Dorijan.

Drina i Ćehotina su potpuno različite – po kvalitetu vode, dubini, temperaturi, struji, mirisu, čak i „ličnosti“. Te razlike najjasnije se osećaju na samom ušću. Srđan kaže da kupači često plivaju baš na mestu gde se reke spajaju, jer tu mogu da osete kako im „jedna polovina tela mrzne, a druga je topla“. Čak i tokom najvrelijih letnjih dana, temperatura Drine ne prelazi 13 stepeni Celzijusa što, kako mi Dorijan objašnjava, dolazi od njene veze s Pivskim jezerom, planinskim rezervoarom dubokim i do 190 metara.

Ćehotina je pitoma i mirna, reka na kojoj učiš da plivaš i na čijoj plaži ležiš do zalaska sunca. Drina je, nasuprot tome, čista ali nepredvidiva – biće koje se........

© Peščanik