Kad god je reč o plaćenim ubicama i njihovim međusobnim obračunima, moja prva asocijacija je John Wick, i to ne prvi u seriji istoimenih filmova, nego redom svi ostali. Prvi deo je priča o osveti. Svi ostali nastavci elaboriraju jednu drugu temu – može li biti časti u svetu ubica i mogu li se ubice držati pravila? Čini se ponekad, dok gledate taj niz filmova – praktično im se više ne zna broj… dobro, zna se, četiri ih je za sada i peti uskoro treba da stigne, a ima i jedan spin-off – da autori hoće da kažu da i svet ubica mora da stoji na pravilima.

Ili ga neće biti. (Eto, čak i ubice, istina na filmu, to znaju.) To je neka naopaka vladavina prava kao svojevrsni odraz u krivom ogledalu onoga što obično podrazumevamo pod tom sintagmom. Probajte tako da gledate te filmove, možda vam se dopadnu ili vam barem budu zabavni.

Na stranu sad neprekidni niz spektakularnih ubijanja i neobuzdanog prolivanja krvi. To gledate kao što biste gledali kompjutersku igru. Uopšte ne izgleda stvarno. Ali svet podignut u Johnu Wicku izgleda uverljivo i zabavniji je od ubijanja u središtu priče. Samo što smo potrošili ceo početak na film(ove) koji ipak nemaju veze s našom temom. A tema je, meni barem, čisti spektakl i to ne filmski, nego – ako baš mora da se odredi – rijaliti.

Vest kaže da je turski predsednik kao domaćin, svojim gostima, predsednicima (vlada ili država) zemalja članica NATO-a poklonio masivne revolvere Magnum i uz oružje još i adekvatnu bojevu municiju, dakle po šest metaka da mogu da napune burence revolvera. Evo sad pokušavam da se setim, i kao da mi se čini da i John Wick ponekad koristi revolver, mada su mu pištolji........

© Peščanik