Od empatije do izolacije

Pre dvanaest meseci, društvena pobuna u Srbiji bila je na vrhuncu. Svi univerziteti su bili u blokadi, studenti su marširali drumovima širom zemlje, a građani im priređivali veličanstvene dočeke. Bile su to nedelje i meseci poleta jednog društva probuđene savesti. Tih dana, zbijani su redovi u saosećanju sa novosadskim i svim drugim žrtvama režima, u naporu da se njegovoj samovolji stane na put i da se uvede vladavina zakona. Tih dana, kartel koji je oteo institucije u zemlji postupao je zbunjeno i dezorijentisano: provirivali su iza zavesa na zgradi vlade dok je ispred nje prolazila nepregledna kolona građanki i građana, upirali okrvavljenim srednjim prstom, vrdali i bezuspešno pokušavali da nad-demonstriraju demonstrante. Kupovali su vreme, i kupili ga, novcem građana, kao i sve drugo. Otpočeli su hibridni građanski rat, u kome su koristili sva sredstva da najpre ograniče, a zatim uguše studentski pokret i građanski bunt. U tome su koristili sve poluge vlasti i moći, a najviše golo nasilje i ucene. Godinu dana kasnije, pedantnim i predanim radom, kapilarni autoritarizam, kako ga u poslednje vreme nazivaju (koji autoritarni režim nije kapilaran?), pritiska svaki pedalj društvenog prostora. Sve što diše u Srbiji mora da se suoči sa izborom pred koji ga postavlja korumpirana vlast. Posle sezone poleta i pokreta došla je sezona suočavanja sa sopstvenim moralnim načelima.

Ono što je bilo revolucionarno u godini građanske pobune jeste ponovno otkrivanje zajedništva. Svi oni pojmovi koji su većini bili na usnama – saosećanje, solidarnost, saučešće, samopožrtvovanje – bili su upereni protiv sebičnosti i uskogrudosti, čije su oličenje postali oni koji su provirivali iza zavesa, skrivali se iza zatamnjenih stakala automobila, i slali decu na skijanje u inostranstvo „dok ovo ne prođe“. Sve one suze prolivane na ulicama i ispred ekrana svih formata potekle su kada je uklonjena skrama sa očiju koja stvara slepilo za bol drugih. Režim je kao svoj osnovni zadatak video da tu skramu ponovo nanese, u još debljem sloju. Autoritarni režimi počivaju na izolaciji pojedinaca i atomizaciji društva. Oni mnogo lakše izlaze na kraj sa svakim pojedinačno, nego sa kolektivima bilo koje veličine. Isti oni građani i građanke koji su prošle godine izlazili na demonstracije ili podržavali demonstrante, išli u protestne marševe ili dočekivali one koji marširaju, sada su pritisnuti da relativizuju svoje vrednosti. U isto vreme, ne postoji model na koji bi se osvrnuli i u odnosu na koji bi mogli da utvrde svoj moralni položaj. Zadatak kulture je da pruži takve primere, i zato je nju režim u Srbiji marginalizovao, temeljno razgradio, i vulgarizovao.

Ali, postoji mnogo drugih primera stagnantnih i dekadentnih režima koji se ne libe da sopstvene građane dovode u moralna iskušenja i postavljaju pred nemoguće dileme. U nekima od njih, kultura je uspela da oslika snažne primere etičkih lomova u životima pojedinaca suočenih sa pritiskom društvene atomizacije. Možda najsnažniji izraz takvog moralnog angažmana u novijoj evropskoj istoriji desio se u Poljskoj tokom kasnih sedamdesetih, u takozvanom „filmu moralne anksioznosti“. To nije bio jasno definisan pokret ili stil (sa manifestom, programom itd.), već jedan filmski senzibilitet koji opisuje odnos pojedinca i društva na neulepšan, gotovo dokumentaran način. Njegovi počeci mogu se naći ranih sedamdesetih u filmovima Kšištofa Zanusija, a svoje doprinose tokom te dekade dali su Andžej Vajda, Agnješka Holand, kao i Kšištof Kišlovski sa svojim ranim filmovima. Nagli prekid došao je sa uvođenjem vanrednog stanja 1981. godine, da bi ovaj pristup filmu krajem iste decenije proslavio Kišlovski sa Dekalogom.

Ako Filmski centar Srbije onemogućava pokušaje da se naprave filmovi koji nastoje da iskažu istine o srpskom društvu, to ne znači da ne možemo da ih potražimo drugde. I ako bioskop ne valja, postoji kinoteka, a ukoliko i nju okupiraju, možemo da prepričavamo filmove jedni drugima.

Hulja, uštva i etički idiot

Zanusi, jedan od pionira filma moralne anksioznosti, u ostvarenjima Kamuflažne boje (Barwy ochronne, 1977) i Konstanta (Constans, 1980) doneo je u prvi plan moralna iskušenja na koja pojedinca stavlja autoritarni režim. Način na koji u Kamuflažnim bojama on oslikava proces moralne korupcije čini ovaj film posebno relevantnim za razumevanje etičkih lomova kroz koje građani Srbije prolaze ovih dana.

Ova moralna drama odvija se u letnjem kampu studenata lingvistike: ne, recimo, politikologije ili ekonomije, nuklearne fizike, čak ni filozofije. Upravo na ovom, naizgled beznačajnom uzorku, mogu da se vide najdublji ponori i iskušenja kroz koje prolazi čitavo društvo. Poenta je jasna: kapilarnim procesom, autoritarizam zadire u sve ćelije društva. Time se postiže efekat holografa, gde je celokupna slika sadržana u svakoj krhotini. Dakle, ova priča i njeni nosioci mogu da se pronađu bilo gde u Poljskoj sedamdesetih: u fabrikama, uslužnim preduzećima, opštinskim upravama, udruženjima penzionera…, rečju u svim institucijama koje su utkane u državne i društvene hijerarhije. Ambijent je prepoznatljivo real-socijalistički: nacionalizovana predratna vila u prirodi, kraj reke, okružena bungalovima od iverice (ovo nisu planinske Zakopane niti primorski Sopot, već neko anonimno i bezlično provincijsko odmaralište). Kamp lingvista je radne i takmičarske prirode. Povod okupljanja je nagradni kongres, na kome autori prvoplasiranih radova prikupljaju početne poene u izgradnji svoje akademske karijere. Tu su studenti, koji izlažu svoje radove i profesori koji ih ocenjuju i rangiraju. Dakle, sa jedne strane grupa snažnog kolektivnog naboja – intelektualnog, političkog, seksualnog – u svakom trenutku spremna na pobunu, i još uvek vođena nagonom za pravdu i jednakost. Sa druge strane, hijerarhijski postrojen profesorijat, čiji je zadatak ne toliko predaja naučnog znanja, koliko socijalizacija polimorfne grupe u postojeće društvene strukture.

Kamp se nalazi pod nadzorom sredovečnog profesora Jakuba, dok sve poslove oko organizacije konferencije obavlja mladi asistent Jaroslav. Iako već trbušast i prosed, Jakub je dogurao tek do položaja docenta. Nedostatak naučnog autoriteta on nadoknađuje nadmenim stavom. Sa druge strane, Jaroslav je liminalna figura: dvadesetšestogodišnji doktorant koji radi na ugovor, on ne pripada ni onom kolektivitetu studenata, ali ni hijerarhijskom poretku profesora. On ima veće odgovornosti u odnosu na studente, a u isto vreme intelektualno odskače od grupe profesorskih mediokriteta kojim je okružen.  Iznad svih njih je korpulentni rektor, koji će se, kao figura moći, pojaviti samo da održi govor i podeli nagrade. Usput, uprava kampa organizuje studente da očiste ispražnjen i zapušten bazen, koji će napuniti samo da bi se bućnuo trbušasti rektor u tesnim kupaćim gaćicama. On je, dakle, plivač. Jakub je prirodnjak i svojevrsni lovac: sa foto aparatom oko vrata, on šeta kroz park i pored reke, uvek na oprezu da uhvati upečatljiv prizor. A Jaroslav? On je, zapravo, još uvek lingvista: posvećen je izučavanju komparativnih struktura, graničnim područjima između lingvistike i informatike, i veštačkim jezicima. Rektor se pojavljuje u crnoj Čajki, tom statusnom simbolu sovjetske birokratije, sa mladom ženom, plavušom u crvenoj haljini, i malim detetom. Tipični snobovi s one strane Gvozdene zavese: letovanje u Jugoslaviji, ali i gajba jabuka i kesa sveže ribe u prtljažniku pri odlasku iz kampa. Jakub nema porodicu, ali je dovoljno prepreden da se ne upušta sa studentkinjama, već će pre da spetlja radnicu u menzi – i uredno je časti. Jaroslavu su bliske seksualne slobode grupe mladih ljudi, ali je u isto vreme odvojen od njih. Tako, klasičnom dvojcu koji čine hulja i uštva, pridodata je figura etičkog idiota, karakteristična za film moralne anksioznosti. Ono što Jaroslava čini etičkim idiotom nije manjak inteligencije, već njegov nedostatak osećaja za hijerarhijske odnose, njegova slepa vera u otvoren i pošten stav, kao i uverenje da vrednosti koje on ima dele i drugi. Od samog početka je jasno da mu čak i ne pada na pamet da zauzme položaj moralne superiornosti u odnosu na one koji su tako očito korumpirani. On je sve što rektor i docent nisu, i opire se da to postane.

Poznavanje prirode i društva

Intriga koja pokreće etički konflikt u Kamuflažnim bojama je trivijalna kao i situacija u koju je ona smeštena: iako je kamp otvorene i internacionalne prirode (među poljskim studentima nalaze se i jedna Engleskinja i Italijan: svi su oni u zvoncarama, teksas jaknama, majicama, kada imaju nešto na sebi), rektorovim zakulisnim radnjama onemogućeno je učešće studenata sa manjih poljskih univerziteta, kao što su oni u Vroclavu i Torunju. Studenti to primećuju i pobune se, zahtevajući objašnjenje od docenta Jakuba. On traži da izaberu predstavnike, oni odbijaju, insistiraju na kolektivnom odlučivanju, i blokiraju ulaz u menzu (ako ovo zvuči poznato, to samo potvrđuje da studenti u Srbiji nisu otkrili toplu vodu, već standardnu termodinamiku moći). Rez. Sledećeg jutra, Jakub, rešivši problem, spokojno mokri u zajedničkom toaletu. Jaroslav: „Kako ti je to pošlo za rukom?“ Jakub: „Uobičajena strategija. Nekima pripretiš, nekima laskaš. Pozoveš se na njihov osećaj za odgovornost, i to je to.“ On smatra da poznaje studente bolje nego što oni poznaju sebe, odnosno, jasno mu je u kom pravcu idu: „Oni nisu ništa manje konformisti nego ti i ja“, poveriće svom mlađem kolegi. Jaroslav, koji je uhvaćen na pragu prelaza iz kolektivne grupacije u hijerarhijski poredak, sebe ne vidi tako. Njegov otpor prema Jakubovim moralnim uravnilovkama pokreće čitav niz polemika između njih, koje čine okosnicu filma.

Jaroslav je na svoju ruku prihvatio prijavu jednog studenta iz Torunja, iako je kasnila čitav dan. Jakub se tome ne protivi, ali koristi priliku da mlađeg kolegu stavi na svoje mesto, najpre ga podsetivši da je njegova karijera u rukama rektora. „A ja sam mislio da je u mojim“, odgovara ovaj. Kada se u sledećem agonu ponovo vrate na ovu temu, Jakub mu prebacuje da je naivan, i da, iako svako ima pravo na neslaganje, to u krajnjoj liniji zavisi od njihovog položaja. Ovaj razgovor dešava se posle arbitraže studentskih radova, u kojoj je upravo Jakub glasao protiv nagrađivanja studenta kojeg je Jaroslav primio na konferenciju. Na pitanje da li misli da je učinjena nepravda, ovaj spremno odgovara: „Kakva pravda? Ideja pravde se retko sreće u nauci. U prirodnim naukama, uopšte je nema.“ Ovim Jakub dovodi raspravu o moralu na svoj teren.

Već u prvom, uzdržano prijateljskom razgovoru, on će mlađem kolegi da predoči osnove svojih etičkih ubeđenja: „Priroda, takoreći, čini celinu. Od nje možemo dosta da naučimo, naročito o nama samima.“ Kada dođe do glavnog okršaja, on će da potegne prirodu kao ključni dokaz za svoju argumentaciju: „Vidiš, ja pažljivo posmatram prirodu. Kao što znamo, njena vodilja je borba za egzistenciju. Istraj, i pobedićeš. Ako si poražen, to je dokaz da si bio u krivu. Naravno, primi ovo sa zrnom soli. Ipak, ljudi imaju potencijal za dublja osećanja. A i životinje, ako ćemo pravo. One često brane svoje mlade, slabe, male… One umeju da budu verne, monogamne, nesebične… Ali tu se analogija završava. Ljudske grupe grade sisteme vrednosti, što ima smisla ukoliko im oni pomažu u borbi za opstanak. Oni su deo podsvesnog programiranja koje počinje u najranijem dobu, i koje sačinjava ono što mi zovemo savest. Srećom, mi takođe imamo samosvest, koja nam pomaže da prilagođavamo savest i ignorišemo mnoge zapovesti o činjenju i nečinjenju. Tako uspevamo da opstanemo.“ Sada je već jasno da ovu lekciju o fizičkom opstanku daje neko ko je odavno moralno mrtav. Jakub je u onom razgovoru na balkonu za sebe, ironično, rekao da je ciničan. U isto vreme, on odbija spoznaju da je cinizam zapravo etička smrt. (Upravo scenu na balkonu letnjikovca Kišlovski citira u svom filmu Amater iz 1979, čime očituje svoj dug prema Zanusiju.)

Jakub će da uradi sve što može da Jaroslava ubedi u ispravnost i neminovnost svog pogleda na svet. „Pan docent“ svoju teoriju o prirodnim osnovama etike opravdava potrebom oslobađanja od tereta savesti. Kada to ne upali, u sledećem okršaju on optužuje asistenta da je zarobljenik sopstvenih kontradikcija, da pokušava da bude u isto vreme hrabar i oprezan, pošten i prepreden, da mu nedostaje „ona trunka ludila da bi bio istinski čovek“. On je takav, tvrdi Jakub, jer je „zaglavljen u poluistinama“, i ne sme da pogleda istini u oči i uvidi kakvi su ljudi zaista. „Ja sam, naprotiv, to shvatio, manje ili više. Svidelo se to tebi ili ne, ja sam se pomirio sa tim“. Šta to znači? Nekada davno, dok je sa sadašnjim rektorom bio kolega na studijama, pristao je da napiše njegovu tezu. Tim činom je srozao svoj pristup naučnom i profesionalnom radu, ali je za uzvrat tog karijeristu koji je već tada obećavao, imao u šaci. Ima ga i dalje, zlu ne trebalo. Priroda je samo zgodan izgovor: njegov moral nije ništa do jedan običan sistem ucena.

Koliko se dâ videti u filmu, Jakub nije ničim uslovljen. On nema porodicu, od nauke je odavno digao ruke, nema nekih naročitih profesionalnih i političkih ambicija. Rečju, on je uštva zato što uživa u igrama moralnih ucena; daleko je veći broj onih koji su moralnim ucenama prisiljeni da pristanu na poziciju uštve (najčešće je u pitanju porodica, zaposlenje, ali i preuveličane ideje o sopstvenim zaslugama prema profesiji, firmi, zajednici, religiji, narodu…). Upravo zbog proizvoljnosti svog nitkovluka on je snažniji dramski lik nego što bi bio neko ko se nalazi pod egzistencijalnim pritiskom ucena. Kako film odmiče, Jakub počinje da govori o rektoru kao o „šefu“. Postepeno se gubi strukovna specifičnost ove etičke drame da bi se prenela na čitavo društvo. Naravno, u normalnim uslovima, biti podlac je lična osobina, stvar sklonosti, gotovo ukusa. Uštvi je uvek bilo i biće. Međutim, postoje društva koja su sazdana na taj način da u njima pritvorništvo postaje sistematsko. Tu je dobra analogija nacionalizam: velika je razlika između nacionalizma kao ličnog stava i državnog i ekonomskog poretka koji privileguje pripadnike jedne etničke grupe, a potiskuje pripadnike drugih. Na sistemskoj hipokriziji ne profitiraju pojedinci, već čitavi slojevi, dok drugi slojevi bivaju bezočno eksploatisani. Taj poredak sistematskog međusobnog ucenjivanja zove se koruptivna država.  Moralna čvrstina jednog društva ne zavisi od hulja, niti od moralnih idiota. Prostor između njih noseći je zid njegove etičke arhitekture, koji uštve armiraju lancima ucena. Svaka hulja je zamenljiva, dok istinskom moralnom idiotu neće pasti na pamet da zauzme njegovo mesto. Armija protuva čeka da zauzme upražnjeno mesto. Ali, ako bar jedan od onih moralno ucenjenih odbije status uštve, i to učini javno, čitavo zdanje zasnovano na korupciji počinje da se urušava. To jedno nepristajanje može da da bude presudno za moralni opstanak čitavog društva.

Peščanik.net, 19.03.2026.

© Peščanik