Dejan Ilić mi je dao dobar šlagvort kada je u poslednjem tekstu pomenuo da svaka od opozicionih stranaka ima svoju ulogu u pobuni žitelja Srbije. Ja bih to proširila i rekla da svako ko želi promenu režima i bolju državu ima svoju ulogu u revoluciji. Moj problem je što verujem da na samom početku uloge nisu podeljene kako treba. A loš kasting, plašim se, vodi do lošeg filma. Ne mogu da se osvrnem na sve uloge u ovom našem filmu. Držaću se samo glavne uloge, studenata, i uloge koju sama igram, jedne od sporednih – uloge kritičarke iz tople fotelje.

Glavnu ulogu u ovoj našoj revoluciji igraju studenti. Da preciziram. Teško je odrediti ko su „studenti“, ali za potrebe ovog teksta, pod studentima podrazumevam sve što bi moglo da dođe pod okrilje studentskog pokreta, studentske liste ili studenata u blokadi na mrežama.

Sami su se izborili za glavnu ulogu, nametnuli se kao jedini koji mogu da je igraju i sada se suočavaju sa reakcijama. Oni su pokretači priče, od samog početka. Već vidim opozicione stranke (druga glavna uloga), kako se bune, jer oni su organizovali prve proteste nakon pada nadstrešnice, simbol krvave šake je njihov. Ali na toj audiciji nisu prošli dalje. Bez obzira na masovnost protesta i snažnu poruku, videlo se da nema dovoljno podrške da pobuna opstane. Na scenu stupaju studenti. Savršena audicija. Motivišu građane i građanke da izađu na ulice uprkos hladnoći, praznicima i pretnjama. Bude nadu kada je delovalo da je sve gotovo. Zahvaljujući njima okrećemo se budućnosti po prvi put nakon 12 godina. Jer budućnost je svakako njihova, a do tog trenutka smo živeli u ubeđenju da ne žele da se uključe u izgradnju te........

© Peščanik