Postoji trenutak koji politika gotovo nikada ne planira. Ne zato što ne ume, već zato što ga se pomalo plaši.

To nije dan izbora. Nije ni dan protesta, niti dan kada se objave rezultati i pobednici podignu ruke u vazduh. To je prvo jutro posle svega. Jutro u kojem zastave miruju, parole utihnu, kamere odu, a država ostane sama sa svojim računima.

Svaka pobeda izgleda veliko dok traje. Ali istorija je neumoljiv računovođa. Ona ne pamti aplauze, već posledice. Ne broji govore, nego mostove koji nisu srušeni, škole koje nisu ostale prazne, fabrike koje nisu zatvorene i poverenje koje nije izgubljeno. Politika voli vatromet. Država živi od električne mreže. Vatromet traje nekoliko minuta. Mreža mora da radi svakog dana. Najveća zabluda svakog društva jeste da misli kako se pobedom rešava problem. Pobeda ne rešava ništa. Ona samo menja ili ne menja onoga ko je odgovoran da problem reši. Sve drugo ostaje isto. Isti hodnici bolnica. Iste učionice. Isti sudski predmeti koji čekaju na prašnjavim policama. Isti poljoprivrednik koji gleda u nebo više nego u tržište. Isti mladi čovek koji se pita da li da kupi kartu u jednom ili u dva smera. Zato ozbiljne države nikada ne slave predugo. One znaju da je pobeda najskuplji kredit koji politika podigne od naroda. Taj kredit ne vraća se govorima. Vraća se poverenjem. A poverenje nije emocija. Poverenje je najteža infrastruktura jedne države. Most možete izgraditi za dve godine. Poverenje se gradi decenijama, a izgubi za jedno popodne.

Mi na Balkanu često pomešamo pobedu sa pravdom. Kao da će onog trenutka kada jedna strana pobedi svi problemi promeniti vlasnika i nestati. Neće. Nepravda nema partijsku knjižicu. Korupcija ne glasa. Siromaštvo ne navija. Loša administracija........

© Informer