Svi koji iole poznaju današnje prilike u svetu znaju da su evropske vrednosti vrhunski domet u razvoju čovečanstva i zato su ugrađene u legislativu svih demokratskih zemalja na svetu (zemlje EU, Britanija, SAD, Kanada, Japan, Australija…).

To su, zemlje sa najvećim uvažavanjem ličnih i građanskih sloboda, verskih i etničkih razlika; sa najvećom tolerancjom razlika u čitavoj istoriji. U ovim zemljama ovaploćene su sve tri nezavisne grane vlasti – zakonodavna, sudska i izvršna.

Nasuprot ovim zemljama su autokratske, starinski rečeno: diktatorske ili despotske države – kao što i sami ti termini kazuju, to su zemlje u kojima poglavar države svu vlast drži u svojim rukama.

Mi smo okruženi zemljama Evropske unije ili kandidatima za ulazak u nju, uz to treba istaći da EU iz pretpristupnih fondova pomaže zemlje kandidate izdašnim bespovratnim sredstvima da svoju infrastrukturu u toku tranzicije što više približe standardima EU.

I pored tako povoljnog okruženja i obilatih podsticaja da što pre uđemo u najbolju grupaciju zemalja na svetu, mi se ponašamo kao Buridanov magarac – kao da naspram ove opcije imamo i drugu, jednako vrednu, možda čak vredniju. Ako iole razmotrimo tu drugu opciju – možemo se samo zaprepastiti! Stožer te druge opcije je Rusija, autokratska pretgrađanska država, u kojoj je sva vlast u rukama vladara, a sve razlike u odnosu na njegove direktive se žestoko kažnjavaju. Kako je moguć ovakav paradoks, približno jednak odnos prema belom i crnom, prema optimalnoj perspektivi i društvenom sunovratu?!

Najveću krivicu za političku nepismenost naroda snosi politička elita – umesto da predočava i propagira ono što je za narod najbolje, ona propagira i nameće najgore. Zašto to čini? Mada je naša vlast primitivna, njeno političko........

© Danas