Kada Džej Di Vens sleti u Budimpeštu, to nije turistička poseta. Nije ni kurtoazija. To je politička poruka. Jer niko ne dolazi slučajno – pogotovo ne u predizbornoj nedelji.

Kao što Emanuel Makron i Ursula fon der Lajen nisu išli u Rumuniju i Moldaviju da bi „popili kafu“ pred tamošnje izbore, tako ni ova poseta američkog potpredsednika nema veze s protokolom. Razlika je samo u etiketi: jedni potezi se u mejnstrim medijima nazivaju „podrškom demokratiji“, dok su drugi „nedopustivo mešanje“.

U prevodu: ista stvar, različito pakovanje.

U tom kontekstu treba čitati i tekst Gardijana o navodnom incidentu s gasovodom na srpsko-mađarskoj granici. Ovde nije reč samo o vesti, već o strateškom postavljanju okvira (frejmingu) kroz koji tu vest treba čitati. Gardijan nam ne nudi činjenice da bismo sami presudili, već gotov „kalup“ koji događaj ne definiše kao bezbednosnu pretnju, već kao režiranu predstavu. A iza toga ne stoji samo novinar – stoji ceo bend (orkestar). Dobro uvežbana, medijski pismena i disciplinovana grupa koja tačno zna kada i koji instrument treba da zazvuči da bi publika čula željenu melodiju.

Teza: niko više nije nedodirljiv

Prvi korak „benda“ je jednostavan: ubediti javnost da Viktor Orban više nije nepobediv. Ankete se biraju pažljivo, a Peter Mađar se portretiše kao jedina figura momenta. Čak se i simbolika – poput Orbanovog govora ispred plakata „Drugovi, gotovo je“ – koristi da pojača utisak kraja jedne ere.

Da li je to potpuno tačno? Nije presudno. U svetu medijskog inženjerstva dovoljno je........

© Danas