Kada je pre nekoliko decenija Sajmon Retl izveo „Gure-Lieder“ Arnolda Šenberga u Berlinu, upitali su ga kako može da pomiri činjenicu da „Gure-Lieder“ zahteva izvođenje uz džinovski orkestar i dodatnih četiri stotine članova hora sa Šenbergovom čuvenom zajedljivom primedbom da je u civilizovanoj Evropi za postizanje željenog muzičkog efekta dovoljno šest, najviše sedam izvođača – orkestri su potrebni samo primitivnim Amerikancima.

Retlov odgovor bio je precizan: „Gure-Lieder“ je jednostavno kamerno delo za čije je pravilno izvođenje potrebno šest stotina izvođača.

Mislim da ovaj paradoks savršeno dočarava veličinu Kristofera Nolana i njegove „Odiseje“.

Moja prva reakcija na „Odiseju“ bila je veliko iznenađenje. Nakon što sam pročitao brojne kritike nabijene oduševljenjem njenim grandioznim spektakularnim scenama, sirovom autentičnošću borbi i sličnim elementima, sam film mi se učinio gotovo suprotnim tim opisima – kao prilično skromna, gotovo kamerna drama, koja me je povremeno podsećala na niskobudžetne filmove B-produkcije.

U čemu leži politička veština Zohrana Mamdanija: Slavoj Žižek o američkom snu i o tome ko su istinske američke patriote

U čemu leži politička veština Zohrana Mamdanija: Slavoj Žižek o američkom snu i o tome ko su istinske američke patriote

Nikada ne vidimo obalu ispred Troje sa hiljadama grčkih vojnika i stotinama brodova usidrenih iza njih. Nema masovnih bitaka u kojima se sukobljavaju stotine ratnika. Grci na obali uglavnom su prikazani kao mala grupa od svega nekoliko desetina ljudi, izgubljenih po lošem vremenu na pustoj peščanoj obali. Ni sama Troja nije predstavljena kao megalopolis, već više kao skup građevina povezanih uskim, krivudavim ulicama.

Pored toga, Nolan je izbegao da neposredno prikazuje prekomernu surovost – setimo se samo prolaska Odisejevog broda između Skile i Haribde. Haribda nije prikazana kao džinovski vrtlog (što bi se lako moglo dočarati specijalnim efektima), već kao sasvim skroman kružni vir u vodi koji ne deluje naročito zastrašujuće…

Ove primedbe nisu kritika; naprotiv, one ukazuju na ono što film čini velikim.

Komentatori su odavno primetili da se dok se „Ilijada“ usredsređuje na muška junaštva i borbe, pri čemu su žene svedene na sporednu ulogu, „Odiseja“ u prvi plan stavlja i unutrašnji život žena.

„Ilijada“ počinje pomenom Ahilejevog gneva – on je besan zato što mu je Agamemnon oduzeo robinju Briseidu. Međutim, Ahilej nije povređen zbog nekakve emocionalne vezanosti za Briseidu; važno je jedino to što se osećao poniženim jer je bila povređena njegova gordost.

„Odiseja“ potpuno menja perspektivu, a Nolan ovde pravi još jedan ključan i izuzetno domišljat korak dalje. Poznate i lepe glumice koje tumače ženske likove (En Hatavej, Šarliz Teron…) nisu predstavljene kao idealizovane lepotice. Način na koji ih kamera prikazuje otvoreno, ponekad gotovo neprijatno iskreno, otkriva njihove godine. One su uglavnom........

© Danas