Šta je uopšte od svega što pomišljamo ili izgovaramo originalno?

Glumcima se često spočitava da ceo život izgovaraju tuđe reči, ali nije li sve što nam i u vandramskoj svakodnevici izlazi iz usta rezultat galaksijski gigantskog književno-vizuelnog materijala koji smo tokom života apsorbovali?

Svi ti naši genijalni iskazi su nam odnekud morali dopasti uma, a originalnost se uglavnom nalazi u stilu, valjda.

Gledali smo u kući tokom uskršnjeg raspusta filmove Vudija Alena, redom: „Svi kažu volim te“, „Ponoć u Parizu“, „Povampireni Majls“ i „Purpurna ruža Kaira“.

Delovalo mi je da je taj izbor prikladan, mada me završnica „Povampirenog Majlsa“ navela na strepnju da potomkinji činim trajnu i dubinsku štetu.

Da podsetim, u distopijskoj budućnosti Vođa je raznet u dinamitnom atentatu, i nos je jedini preostali deo njegovog tela.

Naši junaci potom putem spljeskavanja dotičnog nosa valjkom ukidaju opciju kloniranja Vođe (čijom siluetom koja građanstvu maše sa – vrlo simbolično – ivice litice se svake večeri odjavljuje televizijski program).

To je sve u redu, ali onda Dajen Kiton u poslednjem kadru filma, podstaknuta Vudijevim začudnim tezama, postavlja pitanje: „Čekaj… Ne veruješ u nauku. Ne veruješ da postoji funkcionalni politički sistem. Ne veruješ u boga. U šta onda veruješ?“.

„U seks i smrt. Dve stvari koje se iskuse jednom tokom života“, odgovori Vudi.

Eh, moguće je da se anarhija od koje bolujem zapatila baš kada sam i ja sa dvanaestak godina bio izložen tim replikama.

Opet, apsurd iskaza o kvantitativnosti seksa iole uravnoteženu osobu, koliko god da ima godina, verovatno navodi na zaključak da ni ono pre ne bi trebalo shvatiti bukvalno.

Elem, gledamo par dana ranije „Svi kažu volim te“ i primećujem da sam, ajoj, nekoć odatle nesvesno ukrao jedan dijalog u početnoj sceni svoje drame – ne od reči dio reči, ali suština je bila ista.

Pretpostavljam da sam se u........

© Danas