Fiktivnih. Ali, da li su samo fiktivni?

Nisam o tome razmišljala ranije.

Na temu ubistva u pričama (romanima, novelama, dramama itd.) skrenuo mi je pažnju film sa Dastinom Hofmanom i Emom Tompson.

Neki čovek (Vill Ferel) živi svoj dosadni život veoma prilježno, pa odjednom počne da čuje glas naratorke koja opisuje sve što on radi (pere zube, ulazi u autobus, trči i sl) u trenutku kad to i čini.

Zbunjen odlazi kod psihijatrice.

Ona momentalno daje dijagnozu – šizofrenija.

Pošto odbija da prihvati dijagnozu-iz-rukava upućuje se (mudro, ko bi to očekivao od poreskog progonitelja) kod profesora književnosti – Dastina Hofmana.

Ovaj izigrava čudaka, ali nekako dolazi do odgovora: priču koju junak živi piše spisateljica poznata po tome što svoje junake ubija (pod obavezno, a i izdavač od nje to očekuje).

Junak sa smrtnom presudom nad glavom pronalazi spisateljicu (u stvaralačkoj krizi) i praktično moli za život.

E, tu nastaje drama – Ema Tompson mora da ubije........

© Danas