Kada su prošlog oktobra studenti iz Novog Pazara, u okviru akcije „Ili oni ili mi“, pešačili 16 dana u znak sećanja na 16 žrtava u Novom Sadu, narod ih je u svakom gradu dočekivao s radošću i ushićenjem. Skakalo se i igralo svuda, dok je devojka s hidžabom ponosno nosila zastavu Srbije na leđima. Očekivalo se da će lideri opozicionih partija dočekivati studente u svakom mestu – međutim, njih nije bilo. Čast retkim izuzecima.

Oni koji su pokazali da je pomirenje i jedinstvo Srba i Bošnjaka u Srbiji moguće, za prorežimske medije postali su „mudžahedini“ i „islamski fundamentalisti“. Nakon javnog izliva šovinizma na skandaloznoj, kičastoj božićnoj žurci Informera, u prisustvu državnog vrha, reakcija opozicije bila je mlaka, bez šireg odjeka.

„Kontinuitet nacionalističke ideologije, koja se reflektuje na društveni i politički život, poguban je za Srbiju“, istakla je svojevremeno mudra i dalekovida Latinka Perović. Ako je upravo ta ideologija bila temelj desničarskih režima još od 1990-ih do danas, logično se nameće pitanje: zašto opozicija, koja se deklarativno zalaže za nove vrednosti i ulaže napore u izgradnju pristojne Srbije, ne udari jače na taj temelj?

Zbog pasivnosti po tom pitanju, opozicione partije teraju čoveka da poveruje u njihovu prećutnu kolaboraciju s vlašću – naročito kada je reč o ideji „velike Srbije“, odnosno konceptu........

© Danas