Društvo u kojem mi dokazujemo nešto njima, objašnjavamo zašto jedna majka traži istinu o smrti svoga sina, opravdavamo iz petnih žila zašto je sve u redu sa običnim zagrljajem između Nadije i Save, nije ništa drugo do društvo koje je normalizovalo apsurd. Istovremeno, dok mi trošimo energiju na objašnjavanje tih apsurda, oni šalju batinaše i tzv. policajce da tobože od nas brane kriminalce

Nadija, Sava, Dijana. Obični i pristojni ljudi, heroji normalnosti, a zarobljeni u nešto drugačijoj stvarnosti – stvarnosti u kojoj je apsurd normalan. Nisu filozofi, niti ideolozi, nisu mesije, niti vođe. A otkud onda da su nam oni sada potrebniji od najblagotvornijeg leka ili najsvetije vode sa izvora? Odgovor bi mogao biti u njihovim svakodnevnim rečima i delima kojima nam objašnjavaju i dokazuju kako smo zapravo zarobljeni u toj svojevrsnoj normalnosti apsurda. Jednostavno je… ili možda i nije. Treba li nama svakodnevno objašnjavati ono što bi trebalo da je normalno i očigledno? Treba. Zašto?

Pa zato što nas je zarobio „gospodar pokretnih klozeta“, kako je to izvanredno skovao reditelj Goran Marković, te nas drži kao taoce u svom sabirnom Ćacilendu iz koga, čini nam se, kao da izlaza nema. Da li će se i za nas pojaviti profesor Miša Pavlović i pokazati nam neku ploču iza koje nas čeka stvarni život? Ili je bolje, baš kao i za junake filmskog „Sabirnog centra“ da ostanemo „zaglavljeni“ negde između života i smrti?

„Ćacilend“ cveta, a toi toi mirišu

Za razliku od njih, rekao bih da za nas ima nade. Naš profesor Miša se već pojavio u vidu Nadije, Save i Dijane, i počeo sa svojim predavanjem o tome kakvi smo sada i, još važnije, kakvi bi trebalo da postanemo. Oni nas svakog dana navode na........

© Danas