Ram retrovizora čini se isuviše malenim da u njega stane godina koja je za nama: ako one koronarne godine kalendarskom brojilu u našim glavama deluju kao jedna, ova jedna po događajnosti deluje kao tri ili pet.

U odlazećoj godini silne su se stvari prelomile; taman tako se i osećamo: kao da imamo višestruke prelome. A mnogi su ih vrlo nemetaforično zadobili. Dominira, ipak, drugačije krckanje: pršljenovi vratova koji su predugo bili pognuti zapucketali su masovno Srbijom, oči su se nanovo usudile da se upere gore, prema horizontu budućnosti, gde se ispravlja anatomska anomalija koju je ovaj režim nametnuo – prognavši većini građana i građanki oči na potiljak, odakle se pruža pogled na svoje dupe i ni na šta više. Takav pejzažni ideal, suštinski protivan svim postulatima zajednice, ove teške godine je smenjen. NJegovi hirurški izumitelji, presađivački zenica napozadi, tek treba da se smene.

Te iste godine, Radmila Petrović objavila je divnu zbirku poezije koja, baveći se posve drugom temom, na jednom mestu kaže: „Plaše li se ičega više od mogućnosti dobrote?“ Ne istine, jer prema njoj više nemaju nikakav odnos – što je nešto više od pukog lažovstva: lažov se, lažući, još seća da istina postoji, izvrtati........

© Danas