Vladan Đokić, vetiran ili ne, je u kampanji za studentsku listu, koja manje liči na letnju kampanju iz 2000. Vojislava Koštunice, a mnogo više na Koštuničin nastup iz zime 1993.

Možda zato što mi je ta kampanja za takozvane Nikoljdanske izbore, bila prva koju sam imala prilike da pratim kao novinar, a ne kao student, ostala urezana u sećanju.

Kao da sad gledam usamljenog Koštunicu u kišnom mantilu, kako usamljen drži ne baš posećene tribine, posle svežeg cepanja DS i posle velikih demonstracija i vidovdanskog kampovanja Deposa.

Niko mu nije davao šanse, ali Koštunica je sam samcijat, bez imalo marketinškog forsiranja kakvo je sprovodio Zoran Đinđić pod sloganom “Pošteno”, preskočio cenzus, ustanovio novu stranku kao ozbiljnu snagu sa kojom se mora računati.

Letnja kampanja 2000, pred Petooktobarski prevrat imala je sve od tog Koštuničinog izvornog nastupa, on je tražio da ide na teren sam, razdvojen od DOS-a i Đinđićevog autobusa. Bila sam u autobusu sa drugim novinarima, i utisak mi je bio da Milošević neće pasti. Novinari koji su išli sa Koštunicom, tvrdili su mi da........

© Danas