Na Vimbldon sam se ove godine vratila posle dugo vremena. Dovoljno dugo da čovek pomisli kako ga tamo više ništa ne može iznenaditi. Prevarila sam se. Vratila sam se  sa mnogo utisaka. Sa velikog finala o kome će se još dugo govoriti, sa mečeva koji će ući u istoriju, sa novim šampionima i starim rivalstvima. Naslovne strane, sasvim zasluženo, pune su Janika Sinera, Saše Zvereva, Novaka Đokovića i drugih velikih imena svetskog tenisa.

A ipak, kada me neko pita ko je na mene ostavio najdublji utisak, ne pomislim ni na jednog od njih. Već na Tokita Odu. Za mnoge, verovatno, nepoznato ime. A ne bi trebalo da bude.

Tokom više od dve decenije izveštavanja sa Vimbldona imala sam privilegiju da iz neposredne blizine gledam gotovo sve velike šampione svoje epohe. Od Monike Seleš i Serene Vilijams, Pita Samprasa i Andre Agasija, preko Rodžera Federera, Rafaela Nadala i Novaka Đokovića, do današnjih generacija. Divila sam se njihovom talentu, mentalnoj snazi i sposobnosti da pobeđuju kada je najteže. Ali retko me je neko naterao da razmišljam manje o tenisu, a više o životu. Tokito Oda jeste.

Dok sam ga gledala kako osvaja svoj treći Vimbldon, posle nekoliko minuta prestala sam da vidim invalidska kolica. Videla sam samo vrhunskog sportistu. Čoveka koji........

© Danas