Neki ljudi, takoreći „analitičari“, na narodne mase okupljene na ulici gledaju kao na borbene legije. Pa kao, ako je dovoljno naroda, onda se pobeda može uzeti na juriš bajonetima.

Takvi, evo već godinu dana, kukaju za onim Petnaestim martom. Propuštena je prilika, kažu, tog dana se moralo ovo ili ono, a uglavnom nešto nadrealno ili besmisleno – recimo, da se ostane na ulici do „ispunjenja zahteva“ ili da se upadne u neku administrativnu zgradu.

A pošto nije – čujemo ovde već analitičarski uzdah – stvar je propala, šansa je propuštena, energija se rasula.

U tim smatranjima samo je jedno tačno – onoliku masu, kao Petnaestog marta 2025. godine – Srbija zadugo neće videti na ulicama. Možda i nikad više.

Jedan blistav i strašan dan

Tog pretprolećnog dana na ulice se izlilo 325.000 ljudi, prema procenama Arhiva javnih skupova. Gradom se jedva i milelo, a kamoli hodalo.

Srpska napredna stranka i vrhovnik režima Aleksandar Vučić tada su još bili u zbunjenoj fazi, onoj sa nevoljnim ustupcima, od ostavke Vlade do nutkanja jeftinih kredita omladini.

Mora da su bili prestravljeni – ta oni nikada nisu skupili ni petinu od te brojke. Ni sa autobusima i korbačima, čak ni onomad sa Vladimirom Putinom kao cirkuskom atrakcijom.

No, režim je već tada rešio da krene putem represije. U Ćacilendu su se skupljali tipovi u crnom, pod zaštitom policije. Kako je „Vreme“ dokazalo u velikom „Dosijeu Huk“, isti ti tipovi su sa gradilišta na ljude bacali topovske udare tokom ćutnje za žrtve nadstrešnice.

Niko nije dokazao, ali svašta ukazuje da je tada na građane udareno nekim soničnim oružjem, što je odmah prozvano „zvučnim topom“. I mi smo za to našli mnogo indicija, mapirali gde se osetilo „to“, pričali sa svetskim stručnjacima za stampeda, psihologiju mase, naoružanje.

Nova faza režimskog obračuna sa protestom tada je i definitivno počela – hiljade žrtava tog udara i stampeda su ismejane, optužene za zaveru. Onda je demonstrativno doveden Putinov FSB da testira srpske zvučne topove na jadnim psima i obznani – Vučić govori istinu, a narod je lud!

Tek jedna usputna stanica

Tako je Petnaesti mart postao najveći protest u istoriji Srbije kvantitetom, ali nikada neće zadobiti istorijski značaj nekih ranijih beogradskih demonstracija, recimo 1941, 1968, 1996/97, a pogotovo Petog oktobra 2000. godine.

Bez naknadne pameti (jer pisao sam ovo i pre Petnaestog marta) može se reći da studenti jesu okasnili sa zahtevom za izborima. Što bi rekao trenerski mag Ćiro Blažević, režim se zatvorio pred golom pre nego što su studenti sasvim otvorili igru.

No, sve i da je tog dana u vazduhu bio i taj ključni – danas jedini – zahtev, to i dalje ne bi narod pretvorilo u borbenu legiju niti bi pobeda bila uzeta na juriš.

Ako se išta pokazalo do sada, to je da režim, premrežen lojalistima i kriminalcima, nema ni primisao da odstupi i da je spreman na sve. Takođe, da narod nije rad za nasilne metode koje, uostalom, studenti odbacuju.

Ispada tako da je Petnaesti mart, svoj grandioznosti uprkos, bio tek jedna tačka u nizu koji možda hoće, a možda neće srušiti režim. Kao što su usputne stanice bile i blokade fakulteta, pojedini lokalni izbori, svi oni marševi i sitniji protesti, sva gurkanja, hapšenja, dobijene batine i progutani suzavac.

Ali, uzalud ništa nije bilo. Jer, sav taj narod, tih 325.000 duša sa ulice i još koji milion koji im je držao fige, nikuda nisu nestali.

Masovnih skupova više nema jer nikada nije bilo realno „pumpati“ do besvesti. Ljudi su bili spremni da izraze protest, ali ne i da zarad toga odustanu od svojih života ili da pokušavaju „generalni štrajk“.

Ali sve te tačke protesta su sve te ljude mogle samo uveriti koliko ih je i da je pobeda moguća.

Istraživanja javnog mnjenja sugerišu da to ljudi nisu zaboravili ni tokom dugih meseci mrcvarenja – protest nije srušio režim niti isposlovao brze izbore, ali ni režim nije ugušio protest niti utulio podršku još fiktivnoj Studentskoj listi.

Igra je sada drukčija i ne vodi se na ulici. Valja dobro pripremiti izbore, kad god da budu. Iz mase naći dvadeset ili trideset hiljada onih koji su spremni da agituju, obilaze sela i gradove, čuvaju glasove. To je sasvim drugi sport.

Tu bi greške bile neoprostive. Pogotovo sujete i zađevice na antirežimskoj strani fronta.

A od onog silnog naroda koji je Petnaestog marta načinio Beograd centrom sveta, i još miliona onih koji su im držali fige, traži se da pričaju sa porodicama, kolegama i poznanicima i da, kad dođe dan, odu na izbore. To im valjda neće biti teško.

© Vreme