Ruke na glavu! Lezi dole! To se traži kada se nešto uperi u čoveka: tako je diktator odredio snove, ovog puta petmilijardovske, u kuli sa vidikom i sa velike visine. Tačno tako izgledalo je i nezakonito započinjanje gradnje Beograda na vodi, ko se još seća. Rasterani su domoroci, u njih su upereni pendreci i šire, zatim je stigla rušilačka mašinerija, i eto nas sa još uvek uperenim a ostvarenim snovima. Sa ludačkom cenom ulaznica, koju je diktator smanjio svojom molbom pravom vlasniku uperenog sna, običan narod, odnosno SVI (još jedna presna laž) mogu da dođu, jer to je i za njih. Tu počinje mučno upetljavanje: izvesno nije za njih, i bogati stanovnici – kojima diktator želi svu sreću – neće tek tako dopustiti da se sirotinja vrzma po kuli. Odakle drskost da se privatni biznis stranaca prikazuje kao narodno blago? Koje prednosti to donosi građanima Beograda? Koje javne funkcije i usluge pruža? Novac od ulaznica ide vlasniku, koji je naplatio i stanove. Koliko on i šta plaća gradu? Da li je nešto poklonio? Ocenu da je to najlepše mesto u Jugoistočnoj Evropi prepustimo notornom poznavaocu i ljubitelju vina. No, sa uperenim snovima zaista se može svašta doseći… Dođi, sirotinjo, da vidiš kako oni sposobni žive a ti ne možeš, jer nisi sposobna.

U skraćenom, basnolikom obliku, događaj se može opisati ovako: u 21. veku srpski vladar moli Mohameda da smanji harač raji. Postoji li drugačije tumačenje? Isti model vlada u Boru, u mnogim drugim industrijskim postrojenjima, pri gradnji puteva i železnica, a priprema se naveliko još jedna litijska pobuna dahija. On sa ponosom ističe kako na najtežim i najopasnijim poslovima radi roblje dovedeno iz udaljenih krajeva, a domaće stanovništvo podeljeno je, primitivno, zastarelo i proizvoljno, na sirotinju, nižu buržoaziju, višu buržoaziju i bogate – ukratko, Srbija 1826; 1926. izgledala je neuporedivo bolje… Socijalna situacija može se opisati kao dobrovoljni kolonijalizam vlasti i pravi, nepatvoreni kolonijalizam za raju.

Ideološka podloga za to nikada nije bila tanja i luđa: kolonijalizam nasilno, neprijateljski, tenkovima – kako to tvrdi hillbilly Krstić – uvode neprijatelji koji realno, putem kapitala, uopšte nisu prisutni u državi, dakle Hrvati i Albanci, povremeno Bosanci, po potrebi Slovenci i pokoji Crnogorac. Zamagljena vizija EU takođe je uglavnom kolonijalna, sem primesa političkog porobljavanja. Glavna energetska sirovina kojom se svi ovi neprijatelji bore protiv Srbije je mržnja. I u svemu tome, osnovna karakteristika naroda treba da bude – ljubav prema zemlji i njenom jedinom, najboljem predstavniku, diktatoru? Poslednja budala može bilo koga da optuži za pravno nepostojeći, a najveći zločin u državi – mržnju prema svemu srpskom. Tanka krpa laži koja pokriva celokupno društvo nikada nije bila providnija upravo u trenutku kad EU ozbiljno preti merama Srbiji, pre svega finansijskim, a Crna Gora dobija poziv za konačni potpis i pristup EU. I ništa se ne rešava time što vučimediji o tome naprosto ćute ili masno lažu… Glavni problem društva ostaje to što neki hoće da se dokopaju vlasti, umesto da to bude osnovni pozitivni motiv svih građana – nego šta, baš da se dokopaju vlasti, učestvuju, preuzmu odgovornost, dele, raspodeljuju, upravljaju.

Milioni gafova, procurivanje, otkačeni paradoksi, svakodnevno skakanje u usta – sistem je veoma daleko od prave staljinističke podmazanosti, pre svega zbog logoreje diktatora. I zato je dragocena jučerašnja simbolička predstava njega u ćutanju i refleksiji. Zatim se vizura proširi, i arkadijski prostor sa travicom i drvećem otvori se, a na kraju toga diže se Ajfelova kula. Neočekivani efekat ćutanja (nigde nema Baćka, Vladimira ni novinarke N1), čak i bez mučnog hripanja neizlečenih polipa, samo upereni san – on i svet. Pa onda on krene. A Ajfelov toranj zadrhti.

Peščanik.net, 25.04.2026.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Upereni snovi - 25/04/2026

Volim rakiju, al’ više volim vino - 23/04/2026

Sramoćenje žrtava - 20/04/2026

© Peščanik