Prikaz filma Christophera Nolana „Odiseja“ (2026).

Hajde da to kažemo odmah: Odisej Christophera Nolana nije Homerov Odisej. Jeste, banalno je, kao i: Nolanova priča o Odiseju nije ni izdaleka isto što i Homerova priča. Ili: više je Uliks Jamesa Joycea Homerov Odisej nego što je to Nolanov junak. Ili: više veze s Homerovim epom ima film braće Coen „O Brother, Where Art Thou?“ nego Nolanov film. Dobro, čitalac je shvatio: hoću da kažem da Nolan koristi junake i epizode iz Homerove priče da bi ispričao svoju priču. Zašto je onda tu svoju priču nazvao „Odiseja“, umesto da uradi ono što su uradila braća Coen, pitanje je za sebe, i na to ćemo se vratiti.

Naravno, mogao sam tekst početi i ovako: čvršće su veze između Nolanove „Odiseje“ i trilogije Petera Jacksona, nego između Nolanove i Homerove priče. Samo što se Jackson na kraju čvrsto drži književnog predloška kada svoje junake, to jest neke od njih, šalje u novi svet, jer je ovaj njihov, stari, na zalasku. Kada Nolan pošalje Odiseja i Penelopu u novi svet, a pri tom to predstavi kao njihov dobrovoljni odlazak u izgnanstvo, što je posebno zanimljiva kombinacija referenci, on kao da kaže – ovo je samo moja priča i Homer s njom nema ništa.

Hoću da kažem, Nolan, Jackson, kao i sam Tolkien dele, barem u svojim pričama, osećanje kraja sveta, što s Homerovim epovima nema – recimo to tako, kolokvijalno – blage veze. Lepo je to Svetlana Slapšak objasnila u svom osvrtu na Nolanov film: Homerove epove moderni tumači vide kao svojevrsne kataloge ispravnih i loših ponašanja; oni stoje kao neka vrsta temeljnih udžbenika za svet o čijem kraju tada niko ne razmišlja. Taj svet treba da traje, a trajaće pored ostalog i zato što će se osloniti na čvrste Homerove temelje. Sve to pod uslovom da tumači zaista ispravno razumeju kako su stari Grci slušali „Ilijadu“ i „Odiseju“.

U svojoj „Odiseji“, pak, Nolan iznova priča priču iz svog „Oppenheimera“ i svog „Interstellara“. „Oppenheimer“ je, setićemo se, priča o (do tada, dakle pre pronalska atomske bombe) nezamislivom zločinu i kajanju. A „Interstellar“ o svetu na samom kraju i potrazi za novim svetom gde će čovečanstvo dobiti (novu) šansu da (pre)živi. Setiće se čitalac i toga, u „Interstellaru“ imamo i priču o ljubavi (priča je Anne Hathaway, dakle sada Nolanova Penelopa) kao odblesku iz nekog višeg sveta/univerzuma. Istu… dobro, sličnu priču dobićemo opet od Nolanovog Odiseja.

Dakle, Nolan je posegnuo za Homerovom pričom da bi u nju utkao svoje teme i motive. Pošto je to uradio, izneverio je original na koji referiše, ali – da li je zaista uspeo da napravi ne samo svoju, nego, pre svega, dobru priču? I kako god da odgovorimo na to pitanje, važno je primetiti: publika je već pokazala da tu priču želi i da joj je baš takva priča bila potrebna. Pa stoga: šta je to Nolan prepoznao kao karakteristiku našeg doba, kao nešto što tišti ljude i što bi oni onda rado pogledali i o tome razmišljali? Koje to osećanje Nolanova priča deli sa svojom sada već brojnom publikom?

Dobro, rekli smo, reč je o osećanju da se svet, to jest čovečanstvo bliži svom kraju. Ali, to nije sve. Zašto se bliži kraju, šta to visi nad svetom u vidu pretnje razaranjem? Klimatske promene? Jer, to je jedan rukavac unutar glavnog toka razmišljanja o kraju sveta. Moderno doba izneverilo je očekivanja. Progres se pokazao kao........

© Peščanik