Beše sparan dan u Parizu. Dok je, u Beogradu, raskoračen pred objektivom TV kamere, Vrhovni komandant čestitao narodu kosovsku pobedu nad NATO alijansom, jedna devojka upadljive lepote pozirala je ispred Trijumfalne kapije, nasmešena i ozarena, zagledana u starijeg muškarca, u odelu i sa kravatom, koji je fotografiše.

„Sjajno, Mimi… ostani tako… ne sklanjaj taj pramičak sa lica… bravo… sad ukrsti ruke na grudima“ – govori joj on.
Njeno lice, kao u šiparice, duga i plava kosa njena, malo kovrdžava, crvena bluza diskretno raskopčana, uzane plave farmerke, crvene patike i mala torbica koja visi o ramenu.

„Zamoli nekog od turista da nas slikaju zajedno“, reče ona.

„Evo dobrovoljca, ako dozvoljavate“, priđe im jedan mladić. „Zemljaci smo, čuo sam da pričate na slovenačkom.“

„Baš vam hvala, mnogo ste ljubazni“, odgovori mu ona, na srpskom, a njen pratilac mu, uz smešak, pruži fotografski aparat, zagrli devojku i zagleda se u objektiv.

Buđenje Srbije iz duboke kome, podrška studentima: Lični stav Vuka Draškovića

„Vi ste iz Srbije?“ – upita ona kad prestade poziranje.

„Iz Srbije.“

„Iz Beograda?“

„Iz Beograda uslovno, a iz Šapca bezuslovno“, odgovori uz smeh.

„Kako to?“ – osmehnu se i ona.

„U Beogradu sam........

© Danas