Tokom sedam meseci boravka u pritvoru zbog navodnog pokušaja rušenja ustavnog poretka uoči protesta 15. marta, novosadski aktivista je vodio dnevničke beleške čiji deo objavljujemo

Dan 1: Pad koji nije bio nesrećan slučaj

Prvo veče. Zatvor miriše na vlagu i prećutkivani strah. Nema mesta za patetiku – dospeo sam ovde jer sam se godina borio i glasno govorio ono o u šta verujem.

Nadstrešnica nije pala sama od sebe. Nadstrešnica na Železničkoj stanici u mom gradu pala je kao simbol čitave jedne epohe – epohe betonske nebrige i propagandne farbe. Pala je na devojčicu. Pala je na deku, na majku. Ne na sistem, ne na odgovorne – već na nečije dete, nečiju majku, nečijeg deku. Sistem ne zna da padne, on se samo širi kao gljivica po vlažnim zidovima institucija. To nije bio nesrećan slučaj. To je bio slučaj u kojem je sreća napustila ovu zemlju.

Pitanje nije ko je zaspao na dužnosti, već ko je sve vreme budan – i ćuti, i žmuri na jedno oko, čekajući da se sistem sam uruši i govoreći da on samo radi svoj posao. Hraneći tako iznutra, krhkim osećajem nadmoći zakon jačega. Ne školovanijeg, ne stručnijeg – već upravo jačeg.

Ponekad mislim da je Srbija zaboravila da hoda uspravno. Kao dete koje su prerano pustili da hoda samo, pa sada kleca pod teretom svega što joj je natovareno. A ipak – hodamo. Ne svi, ne zajedno, ne ravnomerno. Neki hramlju, neki bauljaju, a neki posmatraju iz svojih fotelja sličnih kulama od karata.

Dan 2: Ćelija nije najmanji prostor u kome čovek može da živi

Ima manjih mesta od zatvorske ćelije. Recimo, srce onog funkcionera koji se smeškao na konferenciji dok su ga novinari pitali za odgovornost. Ili pamćenje naroda kojem su ubili veru da se išta može promeniti.

Zidovi su hladni. Ali unutar njih pišem ideje koje greju. Gramši je govorio da pesimizam dolazi iz razuma, a optimizam iz volje. Ja sada u stanju izmešanih osećaja kažem: moj razum plače, ali volja i dalje kuca tiho, kao podzemna reka ispod naslaga laži.

Dan 9: Neprijatelji države

Naše hapšenje je inscenirano kao teatar trećerazredne produkcije. Navodno smo pripremali “delo protiv ustavnog uređenja”, a sve na osnovu ilegalno pribavljenog snimka jednog kafanskog razgovora. U državi gde mikrofon šapuće sudbinu, nema mesta za logiku, ni pravo – samo za montažu.

Na odbranu pravo nemam jer je optužnica napisana u kabinetu, ne u tužilaštvu. Sudija i tužilac piju istu kafu, slušaju iste šefove.

Ovo nije pravna država – to je krhka kulisa od zakona zalepljena selotejpom političke volje.

Dan 14: Nacionalizam je zavesa za rupu u zidu

Danas me je jedan od cimera koji sebe smatra velikim srpskim nacionalistom, a nas tzv. teroriste komunjarama – pitao šta mislim o patriotizmu. Rekao sam mu, ne želeći da se upuštam u dublju diskusiju:

– Ako voliš domovinu, popravi joj krov. Ne dozvoli da joj kiša navlaži zidove, da je vlaga i buđ unište. Jer tada nema života, niti sigurnosti.

Oni koji viču “izdaja!” na svaki zahtev za odgovornošću su isti oni koji bi prodali reku za dozvolu za gradnju. Fašizam u Srbiji ne maršira – on se raspoređuje po kumovskim vezama i sipa cement po odsustvu savesti.
Ja sam levičar zato što verujem u ravnopravnost. Ne onu deklarativnu, već onu koja se ogleda u tome da dete radnika ima isto pravo na bezbednu stanicu kao i dete ministra.

Dan 19: Institucije kao ukrasi

U ovoj zemlji institucije su kao božićne sijalice u martu – svi znaju da ne rade, ali ih niko ne skida. Više se ne zna šta je ministarstvo, a šta Agencija za zapošljavanje podobnih. Pravo se svelo na PR.

Pravna država je kad znaš da će te država braniti, ako te sila gazi. Ovde država staje iza sile.

Zato pišem. Jer reč je jedino oružje koje mi nije oduzeto.

Dan 21: Priča o Radivoju

Pre nekoliko godina, učestvovao sam na jednom okruglom stolu u Novom Sadu. Tema je bila ,,antifašizam danas”. Radivoje, profesor sa Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić, rekao je:

• Mi smo generacija koja nije birala fašizam, ali mu mora svaki dan objašnjavati zašto je pogrešan. To je već oblik rata.
On danas stoji na ulici. Viđam ga jedino u TV prilozima na režimskim televizijama. On je jedan od onih koji ne puštaju da se kapitulacija zameni kompromisom. On danas stoji rame uz rame sa svojim studentima i zahteva našu slobodu. Sećam se parole koju smo nekad koristili u jednoj od naših borbi:

• Fakultet nije firma. Studenti nisu potrošači. Znanje nije roba.
Njegova borba je i moja. I naša. I kada padne poslednja maska, Radivoje će još stajati – jer se nije umorio lažući sebe. Niti će ikada.

Dan 27: Studenti ne dolaze da traže, već da uzmu

Stigla je vest preko malog radija koji krči: “Studenti u blokadi i dalje ne odustaju od svojih zahteva…” Ne traže popust, niti bolje menze, ni više indeksa. Traže pravnu državu. Zvuči previse apstraktno, ali nije.

Blokiraju jer shvataju ono što građani, radnici, poljoprivrednici, policajci, sudije, tužioci nisu želeli: da se znanje više ne prenosi, već prodaje. Da diploma više ne znači slobodu, već dužničko ropstvo. Da profesor više ne podučava, već služi kao dekor. I da je to uzrok pada nadstrešnice na Železničkoj stanici.

Priveden Srđan Đurić predsednik Mladi PSG Novi Sad: Prišla mu dva policajca u civilu (VIDEO, FOTO)

Sećam se parole sa jednog od ranijih protesta na kojima sam bio: “Ovo nije........

© Danas