Mnogi me i danas pitaju odakle mi hrabrost, jer je Tutin bio zatvoren i često doživljavan kao periferija. Ja to ne nazivam hrabrošću. Za mene je to bilo logično: ako žene nemaju prostor, taj prostor se mora napraviti, kaže Džaneta Agović.

Za moj život, a posebno za moj ženski i feministički identitet, presudan je bio susret sa „Ženama u crnom“ 2000. godine. U Novom Pazaru sam učestvovala na radionici koju su organizovale i prvi put sam jasno osetila potvrdu da ono što mislim i osećam – iako je odudaralo od opšteprihvaćenih očekivanja o ženama – nije ni usamljeno ni „pogrešno“. Prepoznala sam sebe u onome što su te žene govorile. One su izgovarale naglas ono što ja nisam znala da imenujem. Taj susret mi je dao i jezik i pripadnost: shvatila sam da pripadam ideji feminizma, i da se otpor gradi zajedno, ne u izolaciji – kaže za Danas Dženeta Agović, aktivistkinja iz Tutina, osnivačica organizacije „Impuls“.

Kako si doživljavala devedesete u Sandžaku?

Devedesete su u Sandžaku bile teške godine, a izolacija je bila posebno snažna u Tutinu. Komunikacija sa svetom bila je slaba, putna infrastruktura loša, a kretanje ograničeno. Iz Tutina se praktično išlo samo do Novog Pazara, i to svega dva-tri puta dnevno. Medijska slika bila je sužena na javni servis; ratnohuškačka propaganda bila je stalna. U takvoj atmosferi živeli smo u neizvesnosti i strahu, sa osećajem da rat nije „negde daleko“, nego da je stalno prisutan kroz priče, vesti, napetost i svakodnevne odluke ljudi da odu.

Ne mogu da govorim o tom periodu, a da ne pomenem zločine koji su se događali u Sandžaku: Štrpci, Sjeverin, Bukovica, Kukurovići… Ti događaji su bili jasna poruka šta se dešava ljudima koji su obeleženi kao „drugi“. Pogađali su Bošnjake direktno. Ljudi su se plašili i samog identiteta – ime je moglo da postane oznaka i razlog za targetiranje.

Džaneta Agović: ako žene nemaju prostor, taj prostor se mora napraviti

Svedočila sam i dolasku ljudi koji su proterivani iz Foče i Trebinja. U autobusima su uglavnom bile žene i deca – izbezumljeni, iscrpljeni. Prihvatale su ih novopazarske porodice, ne znajući koliko će to trajati i šta sutra. Tada sam živela u Novom Pazaru i radila u jednom komisionu. Ženama je mnogo toga nedostajalo. Davala sam im stvari da se posluže – fen, higijenu, sitnice koje deluju banalno dok ne shvatiš da žena u izbeglištvu nema ni minimum privatnosti i dostojanstva.

Ljudi su masovno odlazili iz Sandžaka. Bili smo pod sankcijama. Izgledalo je da kao da svi pokušavaju da prežive između zatvorenosti, propagande i realnog straha.

Šta se desilo 2000. godine i zašto kažeš da ti je to preokrenulo život?

Tada sam već bila razvedena žena sa malim detetom. Tetka me je pozvala na radionicu. Nisam ni znala šta znači „radionica“, zamišljala sam da treba nešto da pripremim, da donesem. Rekli su mi: „Samo dođi i povedi još neku drugaricu.“ Nisam razumela zašto bi bilo koga zanimalo šta ja mislim. Ajsela i ja smo otišle na tu trodnevnu radionicu. Posle toga, moj život se promenio jer sam prvi put osetila da imam pravo na glas – i da taj glas može da bude deo šire borbe.

Kako si sakupila žene u Tutinu i osnovala Impuls?

Mnogi me i danas pitaju odakle mi hrabrost, jer je Tutin tada bio zatvoren, patrijarhalan i često doživljavan kao periferija. Ja to ne nazivam hrabrošću. Za mene je to bilo logično: ako žene nemaju prostor, taj prostor se mora napraviti.

Kako je performans protiv nasilja nad ženama u Tutinu izjednačen sa gej paradom

Kako je performans protiv nasilja nad ženama u Tutinu izjednačen sa gej paradom

Aktivizam mi je uneo svetlo u život. Povezala sam se sa ženama iz drugih gradova i osetila snagu zajedništva i solidarnosti. To nije bila ideja „na papiru“, nego živa mreža u kojoj se uči, deli znanje i drži jedna drugu uspravno.

Ajsela i ja smo, vraćajući se iz Beograda u Tutin, donele odluku da osnujemo organizaciju. Put je bio dug, pa smo usput smislile i ime: Impuls – nešto što pokreće, što prekida inertnost. Urban In iz Novog Pazara pomogao nam je da organizaciju formalno registrujemo. Trajalo je, ali smo uspele. Uključile smo se u predizbornu kampanju „Izlaz 2000“.

Putovala sam na edukacije koje su organizovale Aida Ćorović i Zibija Dervišhalidović-Šarenkapić („Žene to mogu“). Od njih sam učila kako se radi u zajednici: kako se mobilišu žene, kako se gradi poverenje, kako se otvara prostor za akciju. Pridružilo nam se mnogo mladih. Lepili smo plakate, delile materijale, često u atmosferi straha. Jednom nam je policija prekinula tribinu I oduzela materijale.

Kako je zajednica reagovala na Impuls?

Zajednica je na osnivanje Impulsa reagovala bolje nego što bi se očekivalo za tadašnji Tutin. Iako je bilo pritisaka i nepoverenja, brzo se pokazalo da teme koje otvaramo nisu „tuđe“, već stvarne i prepoznatljive: nasilje nad ženama, ženska ljudska prava, obrazovanje, javni prostor za žene i suočavanje sa prošlošću. Zbog toga je Impuls, pored otpora, dobijao i odobravanje, a tadašnja lokalna vlast je uglavnom imala razumevanja za naše aktivnosti. Uslovi su bili skromni. Tutin nije imao hotel, pa smo gošće i goste smeštale u svojim kućama. Dolazili bez zahteva, ali sa jasnom potrebom da se govori i sluša, da se čuju iskustva koja se inače prećutkuju. Upravo kroz te susrete počelo je okupljanje: priključivali su nam se mladi, puni entuzijazma, spremni da preispitaju ustaljena ponašanja i promene ono što se u sredini dugo smatralo „normalnim“. Danas su to porodični ljudi, a mnogi mi kažu da su zahvaljujući Impulsu promenili stavove i navike.

Važno je i kako smo radile: među nama nije bilo vertikalne hijerarhije. Impuls je od početka građen kao zajednica u kojoj se uči, deli odgovornost i podrška, a ne kao organizacija zasnovana na autoritetu i strahu.

Kako se Dom zdravlja odnosio prema tvom aktivizmu?

I dalje radim u Domu zdravlja, i važno mi je da kažem da je ta institucija u ključnim momentima otvorila vrata saradnji, naročito kada je reč o edukaciji zdravstvenih radnika. Dom zdravlja nije ostao samo na „razumevanju“ našeg rada, nego je omogućio da se znanje sistemski prenosi zaposlenima. Od 2010. godine organizujemo specijalističke, sertifikovane treninge za zaposlene – edukacije koje jačaju kapacitete zdravstvenog sistema da bolje razume potrebe žena, da prepozna problem, da reaguje bez osude i da usmeri ženu ka zaštiti i podršci. To je meni jedna od najvažnijih stvari: kad se institucija ne brani od teme, nego je uči i ugrađuje u praksu. Takođe, Dom zdravlja je prihvatao inicijative koje ženama konkretno olakšavaju pristup pravima i zaštiti. Na primer, podržana je naša inicijativa da žene koje su preživele nasilje budu oslobođene plaćanja lekarskog uverenja, kao i da dobiju besplatno lečenje u slučaju da nemaju zdravstvenu knjižicu. Ovo odluka je bila praktična a ne simbolična.

Na koju aktivnost si posebno ponosna?

Ponosna sam na dve vrste stvari: na one koje menjaju život jedne žene odmah i konkretno, i na one koje menjaju atmosferu cele zajednice. Zato mi je posebno važan naš Festival ženskog prijateljstva koji već više od jedne decenije povezuje aktivistkinje i feministkinje u region.

A na nivou neposredne, životne pomoći, jedna situacija mi je ostala kao slika onoga što radimo. Pozvali su me iz porodilišta da pomognem u slučaju jedne porodilje. Žena je bila iz udaljenog sela. Majka joj je bila na samrtnoj postelji, muž na radu u inostranstvu. Otišla je da vidi majku bez saglasnosti muževe porodice. Majka je ubrzo umrla, a žena posle toga više nije mogla da se vrati u kuću u kojoj je živela. Porodila se u Tutinu. Muž je hteo dete, ne i nju. NJena porodica bi uzela nju, ne i dete. Žena je mesec dana sedela u porodilištu jer nije htela da se od svog deteta odvoji.

Pronašle smo joj smeštaj, sredile prostor, kupile drva za ogrev, pelene i sredstva za higijenu za nju i bebu i obilazile je. Centar za socijalni rad je dao saglasnost. Posle tri meseca njena porodica je promenila stav. Mogla je da se vrati u roditeljski dom. Kad se njen muž vratio, našli su se i nastavili da žive zajedno. Danas je njena ćerka devojka i ona zna da je ostala uz majku zahvaljujući činjenici da su neke žene uložile svoje vreme i sredstva da se njih dve ne razdvajaju. Mnogo sam od te žene naučila. Iako je živela pod brojnim ograničenjima, tačno je znala šta joj je potrebno i šta neće da izgubi – sebe i svoje dete. To iskustvo me je još jednom uverilo da se promene ne dešavaju samo velikim rečima, već upornim, konkretnim gestovima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

$bp("TargetVideo_72814758",{"video":"2520914","width":"16","height":"9","id":"40420"})

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Život • 06.03.2026. 20:11 Loto rezultati: Koji brojevi su izvučeni u 19. kolu?

Loto rezultati: Koji brojevi su izvučeni u 19. kolu?

Sport • 07.03.2026. 10:31 Jelena Janković se zahvalila Aleksandru Vučiću zbog evakuacije iz Dubaija: "Ovakvi potezi pokazuju koliko je važno zajedništvo i briga o svojim građanima, gde god se oni nalazili"

Jelena Janković se zahvalila Aleksandru Vučiću zbog evakuacije iz Dubaija: "Ovakvi potezi pokazuju koliko je važno zajedništvo i briga o svojim građanima, gde god se oni nalazili"

Svet • 06.03.2026. 14:31 Mađarska privela sedam Ukrajinaca i zaplenila oklopna vozila sa novcem Ukrajine

Mađarska privela sedam Ukrajinaca i zaplenila oklopna vozila sa novcem Ukrajine

Ekonomija • 06.03.2026. 10:02 SAD dozvolile kupovinu ruske nafte jednoj zemlji

SAD dozvolile kupovinu ruske nafte jednoj zemlji

Svet • 07.03.2026. 09:44 Iranski predsednik se izvinio za napade: "Iran više neće gađati susede u Zalivu"

Iranski predsednik se izvinio za napade: "Iran više neće gađati susede u Zalivu"

© Danas