Hajra Ćatić gotovo je ceo svoj život posvetila potrazi za posmrtnim ostacima svog sina Nine Ćatića, novinara koji je 10. jula 1995. godine svetu uputio poslednji radijski izveštaj iz opkoljene Srebrenice, neposredno pre nego što mu se izgubio svaki trag. Gotovo pri svakom našem susretu vraćala se istoj želji – da pronađe makar jednu njegovu kost i da zna gde počiva njen sin

Srebrenica je, mimo jula, grad koji kao da nestaje pred očima. Tokom jedanaest meseci u godini njene ulice ostaju gotovo prazne, prozori zatvoreni, roletne spuštene, a tišina toliko teška da se čini kako svaki korak narušava nešto što odavno ne pripada živima. To je tišina grada u kojem nije prekinut samo život ljudi, već i kontinuitet jednog sveta.

Možda neko ko prvi put dođe u Srebrenicu u toj tišini neće odmah razumeti šta je čini drugačijom od tišine bilo kog drugog malog grada. Ali znanje o onome što se ovde dogodilo neminovno menja pogled, jer grad prestaje da bude samo prostor i postaje stanje svesti. Ulice dobijaju drugo značenje, ostaci napuštenih kuća, od kojih mnoge još nose ožiljke gelera i metaka, i dalje stoje obrasli u korov, sa urušenim krovovima i praznim prozorima koji više ne gledaju ni u koga. Teško je objasniti osećaj koji tada nastaje, jer to nije strah, već srebrenička jeza – surov momenat kada se istorija sudari sa sadašnjošću. Čovek odjednom postaje svestan da hoda prostorom kojim su pre samo tri decenije prolazili ljudi u potrazi za spasom, da gleda iste šume kroz koje su bežali i iste puteve kojima su odvođeni u smrt.

U toj sablasnoj srebreničkoj tišini sabrane su godine rata – od 1992. do jula 1995. Godine gladi u kojima je komad hleba postajao pitanje opstanka, u kojima je grad bio gotovo potpuno odsečen od sveta, a svaki novi dan neizvesniji od prethodnog. Kolone izgladnelih ljudi iz podrinjskih sela, deca koja odrastaju bez detinjstva, žene koje satima čekaju u redu za malo brašna ili vode, šume pune ljudi koji se kriju od granata, pogledi u kojima se nada polako pretvara u puko preživljavanje. Srebrenica je tih godina postala grad u kojem se nije živelo, već opstajalo, enklava u kojoj je svaki naredni dan predstavljao malu pobedu nad smrću.

Zato je teško posmatrati Srebrenicu samo kroz jul 1995. godine. Genocid je kulminirao u nekoliko julskih dana, ali su mu prethodile tri godine sistematskog progona, opsade, gladi i razaranja enklave. Od aprila 1993. godine Srebrenica je formalno bila proglašena zaštićenom zonom Ujedinjenih nacija, ali zaštita koja je stanovništvu obećana nikada nije postala stvarna. Grad je bio proglašen sigurnim, a njegovi stanovnici ostali su nezaštićeni i odvedeni u smrt.

U Srebrenicu odlazim vrlo često. I svaki put me iznova pogodi isti osećaj: da je to grad koji tokom jula govori celom svetu, a ostatak godine uglavnom ćuti sam sa sobom. Tokom nekoliko julskih dana hiljade ljudi dođu da odaju počast žrtvama, izgovore reči koje zaslužuju da budu izgovorene i podsete svet na razmere počinjenog genocida. Onda se kolone raziđu, kamere odu, a grad se ponovo vrati svojoj tišini.

Možda je upravo odsustvo ljudi danas........

© Danas