Valjda do sredine osamdesetih u okolini Sokobanje nije bilo kombajna, pa se vršidba žita morala obavljati vršalicom. Koliko je meni, kao klincu koji je odrastao u „krugu dvojke“, to bilo zanimljivo, mislim da ne moram da objašnjavam. Dakle, vršalica ne ide na njivu, nego dođe kući u avliju, pa se tu ovrše svo žito koje je domaćin prethodno, uredno složeno u snopove, dovezao uglavnom traktorskom prikolicom ili, u nedostatku traktora, često i volovskom zapregom. Mnogo sam mator, sećam se kad je svaka treća kuća imala traktor.

I onda se napravi moba. Iz skoro svake kuće komšija, prijatelja, rođaka, kumova, pobratima dođe neko, te tako dvadeset ili trideset ljudi za nekoliko sati od snoplja napuni džakove žitom i smesti ih u ambar. Posle toga se obavezno ruča i to je bio moj omiljeni deo, jer je bilo jako zanimljivo posmatrati i slušati te ljude.

Kako se moj deda među prvima manuo „ćorava posla“ i živeo od penzije koju je pošteno zaradio u obližnjem rudniku „Soko“, mi nismo imali žito, a ja sam zbog toga bio neopisivo tužan i osećao sam se, što bi Mirko Topalović rekao, „kô da sam ja šugav“.

Očigledno smo postali zemlja neljudi

Očigledno smo postali zemlja neljudi

Moba se, dakle, sastojala u tome da danas komšija pomaže tebi, a ti sutra njemu, jer prosto postoje poslovi koji se ne mogu obaviti bez većeg broja ljudi.

Bez obzira na to što mi nismo imali žito, moj deda se uredno pojavljivao na svakoj mobi. Pitao sam ga što ide kad mi ne obavljamo vršidbu, a odgovorio mi je: „Sinko, će mi potreba neko za nešto drugo.“ Ovom rečenicom moj pokojni deda je dokazao da lud čovek može........

© Danas