Početkom novembra u beogradskom hotelu Metropol Palas održana je konferencija pod nazivom „Kros-kontinentalni konzervativni kongres 2023”. Konferencija je okupila neka od vodećih imena evropske i američke konzervativne političke i medijske scene. Možda i najveće među njima bio je Petr Bistron, šef Spoljnopolitičkog odbora poslaničke grupe Alternative za Nemačku u Bundestagu. Reč je o stranci koja, prema određenim anketama, u ovom trenutku ima veću podršku birača od bilo koje stranke vladajuće koalicije.
Osim što javno istupa sa stavovima koji nailaze na odobravanje velikog dela srpske javnosti, gospodin Bistron je i privatno pokazao blagonaklonost prema predstavnicima domaćih medija. Kada sam mu prvi put prišao da ga upitam za intervju, tokom jedne od pauza u sklopu pomenute konferencije, obratio mi se na solidnom srpskom jeziku i sugerisao da intervju uradimo kasnije, nakon zvaničnog programa. I zaista, nekoliko sati kasnije, nije zaboravio na obećanje koje je dao; naprotiv, prišao mi je u hotelskom lobiju i mirnim tonom, koji ga inače krasi, predložio da se izdvojimo i porazgovaramo. Tako je, u vremenskom okviru od nekih pola sata, nastao intervju koji sledi.
***
Šta nam možete reći o opštoj situaciji u Nemačkoj danas? Kako se ona razlikuje u odnosu na period od pre pet ili deset godina? Da li se nemačko društvo – suočeno sa krizama koje se pojavljuju u poslednje vreme – menja u smeru koji odgovara interesima Vaše partije? I da li je to jedan od razloga zbog kojeg, na primer, popularnost Zelenih opada?
– Najvažnija stvar koja se dogodila u periodu koji pominjete je migrantska kriza, ili bolje reći otvaranje granica države – koje je predstavljalo kršenje zakona. Nemački zakon vrlo jasno kaže da će svako ko pri pokušaju prelaska granice bude uhvaćen bez adekvatnih ličnih dokumenata biti deportovan u zemlju iz koje dolazi. Međutim, Merkelova je naredila da se svi takvi ljudi puste da uđu u državu. Naši organi reda tako su se po prvi put u istoriji našli u situaciji da, stojeći na granicama, ne sprečavaju strance da uđu u zemlju, već im pomažu da to urade. Kada sam ih u tom periodu posećivao, pokazivali su nam kako krijumčare migrante u autobusima Bundesvera, transportujući ih iz Austrije u Nemačku. Prebrojavali su ih, redistribuirali, i na kraju dana bi stavljali veliku tablu na zid na kojoj bi pisalo koliko migranata je prešlo granicu svakog pojedinačnog dana. Pored tih tabli pisalo je da se radi o broju ilegalnih – ponavljam, ilegalnih – migranata.
I ovo savršeno objašnjava šta se događalo u tom periodu. Možete samo da zamislite šta se događa sa društvom kad ovlastite sopstvene organe reda da krše zakon. To je na određeni način šizofrena situacija – ne samo za policajce, već i za celo društvo. Jer mediji su prikazivali ljude koji oduševljeno dočekuju migrante, bacajući plišane medvediće pred njih, ali kasnije su istraživački novinari otkrili da su ti ljudi bili plaćeni da tako dočekuju migrante. Ljudi koji su bacali plišane medvediće su bili plaćani od strane NVO organizacija. Bila je to jedna velika predstava.
Da li se nešto slično događa i danas? Nedavno je Ilon Mask na društvenoj mreži „Iks” skrenuo pažnju da nemačke državne agencije plaćaju prevoz migranata iz Mediterana u Italiju? Da li to znači da se ništa nije promenilo u migrantskoj politici nove vlade u odnosu na staru?
– Hvala Vam što ste pomenuli Mediteran. To je kontinuitet politike otvorenih vrata. Kao da otvaranje granica nije bilo dovoljno, nemačka vlada (i ne samo vlada, već i Evangelistička crkva nemačke, koja je izdvojila dva miliona evra za brodove SeaWatch 4 i SeaEye 4) aktivno plaća nevladinim organizacijama koje krijumčare migrante. I kao da ni to nije dovoljno, oni i direktno krijumčare migrante. Dakle, nemačka vlada plaća avione kojima Avganistanci dolaze u Nemačku. Lično sam otkrio skandal da Ministarstvo spoljnih poslova savetuje ambasadu Nemačke u Pakistanu da Avganistancima izdaje vize čak i kada imaju pasoše koji su očigledni falsifikat.
Šta je rezultat toga? S jedne strane, Nemačka je preplavljena migrantima. Nekoliko miliona migranata je u Nemačkoj. Ovo izaziva ogromne probleme na više nivoa. Prvo, preopterećeni su naši socijalni sistemi, jer ti ljudi dobijaju, na primer, socijalno osiguranje, što mnogo košta. Osim toga, stavljate dva miliona ljudi na tržište nekretnina – što povećava cenu stanova i životnog prostora u Nemačkoj. Tu je i porast stope kriminaliteta, ali naročito određenih vidova kriminalnih prekršaja, poput silovanja, grupnih silovanja, napada nožem sa smrtnim ishodom, itd. Disproporcionalno veliki broj (u odnosu na ukupan broj stanovnika) ovih krivičnih dela čine migranti koji dolaze iz muslimanskih zemalja kao što su Avganistan, Sirija ili Irak.
Povrh svega toga, nedavno smo primili i veliki broj izbeglica iz Ukrajine, koje nisu sklone kriminalu kao migranti iz nekih drugih zemalja, ali takođe pogoršavaju situaciju na tržištu nekretnina, kao i povodom socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Svi ovi sistemi su veoma blizu tačke pucanja.
Neki evropski političari koriste termin „velika zamena”. Smatrate li da je to adekvatna sintagma? Sličnu situaciju vidimo i u SAD – gde je južna granica toliko bušna da milioni ilegalnih migranata ulaze u zemlju svake godine. Pojedinac sklon verovanju u ono što neki nazivaju „teorijom zavere” mogao bi pomisliti da postoji plan da se strukturno promeni demografsko tkivo zapadnog društva u celini? Da li se slažete sa tim tezama?
– Naravno, naravno. To nisu teorije zavere, jer zavera podrazumeva tajnost, a globalisti svoje planove objavljuju i izvršavaju javno i transparentno. Oni organizuju javne konferencije koje se bave tim pitanjima, samo pogledajte šta priča Klaus Švab. Imate međunarodne konferencije na kojima se otvoreno priča o želji da se podstakne migracija, umesto da se ona sprečava.
Još od antičke istorije, cilj je bio da se brane granice. To je zapravo cela poenta državnih granica. I ne samo državnih, ranije je svaki veći grad bio okružen zaštitnim zidovima koji su služili toj svrsi. Evropljani su se vekovima borili protiv muslimana. Srbi su se tokom pet vekova borili protiv turske okupacije. Mi smo se kod Beča borili protiv Turaka u 17. veku. Španci su pokrenuli rekonkvistu nakon što su delovi zemlje 700 godina bili pod vlašću muslimana. Sve to je rađeno da bi se odbranila naša kultura, naš način života, naša veroispovest. Odbrana svega toga ne bi bila moguća da nismo branili svoje granice. A danas činimo dijametralno suprotnu stvar.
Trenutno traju dva velika rata koji mnogo utiču na Evropu. Jedan je ukrajinski rat, a drugi je nedavno započeti rat na Bliskom istoku. Kako ovi ratovi utiču na nemačko društvo? Utisak sa strane je da ukrajinski rat dugoročno utiče na ekonomiju Nemačke – a time i na političke prilike. S druge strane, kad je reč o ratu u Gazi, mnoge je šokirao broj palestinskih demonstranata na ulicama Nemačke. Kako to komentarišete?
– Ukrajinski rat utiče na Nemačku na dva načina, od kojih sam jedan već opisao govoreći o izbeglicama. Drugi se tiče sankcija koje su nemačka vlada i EU implementirale protiv Rusije – obećavajući da će tako slomiti rusku ekonomiju, primorati Moskvu da zaustavi rat, itd. Međutim, rezultat je bio potpuno suprotan – sankcije su pogodile nemačku ekonomiju. Naši potrošači ispaštaju, budući da imamo više cene gasa, nafte i sličnih proizvoda.
To je ukrajinski rat. Što se tiče rata u Izraelu, on pogađa nemačko društvo na samo jedan način: enormni porast antisemitizma i izbijanje demonstracija protiv Izraela od strane muslimanskog dela našeg društva, naročito migrantskog dela. Nemci se sada bude, jer konačno mogu da u svakom gradu vide koliko je već sada mnogobrojan i moćan ovaj deo nemačkog društva. Vide da oni ne dele naše vrednosti, odnosno da ih odbacuju. Sada i najveći nemački mediji, poput Bilda, prepoznaju i komentarišu ove činjenice. To je veliki pomak. Ranije je samo Alternativa za Nemačku (AfD) skretala pažnju na ovo. Godinama smo govorili o ovom problemu, ali niko nije želeo da nas čuje.
Sada čak i Olaf Šolc sa naslovne strane Špigla poručuje: „Moraćemo da deportujemo više i češće”. Da li je i ta izjava posledica rata u Izraelu? Da li je taj rat doneo promenu svesti ne samo u delu javnosti, nego i kod samog kancelara?
– Rat je doprineo da on izjavi to što je izjavio – ali on neće uraditi ništa, apsolutno ništa. Nijedna jedina dodatna deportacija neće biti izvršena. Uostalom, to je besmislica. Zašto deportovati ljude iz zemlje ako ih ne sprečavamo da uđu? Dakle nije rešenje da se kaže: „Moramo da ih deportujemo”, već da se kaže: „Odmah prestajemo da ih importujemo. Zaustavićemo letove iz Avganistana i brodove iz Mediterana.”
Suština je u tome da imamo veliku, veliku industriju azila u Nemačkoj (mi je zovemo baš tako – industrija azila). U toj industriji se vrti više od 50 milijardi evra godišnje. Mnogi od toga profitiraju – od crkvi, do organizacija poput Karitasa, Arbajtervolfarta i Dijakonija. To je veliki sektor. Da li ste znali da najveći poslodavac u Nemačkoj nije BMV, Simens ili Daks koncern, već katolička organizacija Karitas? Oni upošljavaju najveći broj ljudi, iako ne proizvode ništa. BMV proizvodi automobile, prodaje ih i plaća porez. Sa druge strane, ovi ljudi ne proizvode ništa. Istina, oni rade u tercijarnom sektoru privrede, dakle u sektoru usluga – ali suština je u tome da dobijaju državni novac. To je novac poreskih obveznika koji je neko morao da zaradi. Nadam se da sada bolje razumete zašto pomenuti procesi i dalje traju.
Vratimo se još malo na ekonomske i političke teme. Nemačka je u određenom smislu bila primorana da se odrekne ruskih energenata. Sada se sve češće čuju glasovi da bi Nemačka trebalo da se oslobodi i od takozvane zavisnosti od Kine. Gde je kraj takvim zahtevima? Hoće li Nemačka ikada biti u stanju da vodi nezavisnu ekonomsku politiku? Danas vidimo da je Nemačka jedina velika sila čiji BDP će ove godine zabeležiti pad. Čak će i Rusija – koja je pod sankcijama – zabeležiti rast. Kako je to moguće?
– To nije nešto što tek treba da se dogodi, to se zapravo događa već sada. Ruska ekonomija raste, a Nemačka ekonomija opada. Rusija je – prema podacima Svetske banke – nedavno smenila Nemačku sa petog mesta svetske liste država rangiranih prema visini BDP-a (merenog paritetom kupovne moći). Vidite, to je zanimljivo. Uveli smo sankcije da bismo oslabili Rusiju, i nakon dve godine imamo vest da je Rusija prestigla Nemačku. Znate, kada čitate Bžežinskog, on vrlo jasno piše da SAD vide Nemačku kao vazalnu državu. Dakle mi smo vazali. To je pozicija naše zemlje i nemački lideri se ponašaju u skladu sa tim.
Šta bi moralo da se dogodi da Nemačka izađe iz takve pozicije? Nemački intelektualac Gec Kubiček je u intervjuu za Novi Standard iz maja 2022. rekao da su konzervativcima ruke vezane i da bi morala da se dogodi neka vrsta spoljnog šoka pa da konzervativne snage pobede na izborima i preuzmu vlast. Da li je to moguće? Možete li da zamislite da se to dogodi u narednih 10 ili 15 godina?
– Mislim da to nije moguće da se dogodi u aktuelnoj postavci stvari. Sve važne pozicije u nemačkom društvu su pod vlašću transatlantskih struktura. Međutim, mislim da se u suštini radi samo o pitanju vremena. SAD su izgubile poziciju globalnog hegemona. Danas imamo multipolarni svet, Kina se uzdiže, BRIKS predstavlja alternativu. Videli smo da se zemlje BRIKS-a međusobno pomažu – što je Rusiji pomoglo da preživi sankcije.
Mnoge zemlje prepoznaju da postoji alternativa poretku koji predvode SAD. To je proces koji je spor, ali se odvija neprekidno. To se vidi i po ponašanju Saudijske Arabije i drugih arapskih država, ali i država širom Azije i Afrike koje su aplicirale za članstvo u BRIKS-u. Ukoliko bi Rusija, Kina i Indija uspele da odbace američki dolar, da stvore zajedničku valutu ili da počnu da trguju u sopstvenim valutama – to bi dodatno pogodilo SAD. Što pozicija SAD bude slabija – to će biti veća mogućnost da ne samo Nemačka, već i druge zemlje, počnu da vode nezavisnu politiku.
Možda bi to bio taj spoljni uticaj – ne šok, nego uticaj – koji bi nam pomogao da se emancipujemo. Siguran sam da postoje političari koji bi voleli da vide suverenu Nemačku, odnosno Nemačku koja bi uspela da preduzme korak ka pomenutoj emancipaciji. Ono što je Kubiček možda mislio kada je pomenuo spoljni šok jeste neka vrsta implozije ekonomskog sistema, pad vrednosti evropske valute ili krah EU. Ti eksterni procesi bi u budućnosti mogli da se dogode, međutim to ne znači da i njima neće upravljati transatlantske strukture.
Čija je ideja bila da AfD predloži nacrt rezolucije o Kosovu i Metohiji? Šta mislite o poziciji vaše vlasti u pogledu Kosova? Kakav je stav Vaše stranke? Zašto o rezoluciji nije raspravljano u Bundestagu?
– Ideja je ponikla u spoljnopolitičkom odboru stranke čiji sam ja predsedavajući. To je dovelo do teških razgovora u partiji, jer i u njoj postoji tranatlantsko krilo koje pokušava da zaustavi svaki predlog koji nije u sladu sa transatlantskim pristupom. Naš nacrt rezolucije o Kosovu je ubedljivo poražen na unutarpartijskom glasanju. Očekivali smo da će proći, odnosno da nacrt rezolucije o Kosovu neće izazvati mnogo protivljenja u stranci, ali dogodilo se suprtno i nacrt je obustavljen. Međutim to nije definitivno, mi možemo opet predložiti sličnu rezoluciju kada se nešto novo dogodi na Kosovu. Fudbalskim rečnikom, rezultat je nerešen – ali tek je odigrano prvo poluvreme.
Smatrate li da bi za Nemačku bilo pametnije da zauzme nešto neutralniji pristup na Balkanu umesto što, po inerciji, sledi politiku iz 1990-ih, kada su Srbi proglašeni za loše momke? Stiče se utisak da je politika Nemačke ostala ista, samo što se danas ne sprovodi uz pomoć oružja – već uz pomoć diplomatije. Srpska javnost u velikoj meri deli utisak da svaki put kad se nešto dogodi u našem delu Balkana, Nemačka – kao i druge evropske sile i SAD – automatski okrivi Srbe, pa tek onda iz te pozicije kreće u traženje rešenja. Smatrate li da je to pogrešan pristup, pogotovo uzimajući u obzir da su Srbi najbrojniji narod tzv. Zapadnog Balkana? Mislite li da će biti moguće u budućnosti popraviti odnose između Srbije i Nemačke?
– Da, naravno. Ali kada se steknu uslovi koje sam naveo u odgovorima na Vaša prethodna pitanja. Ono što se dogodilo 1999. godine odigralo se u drugačijim uslovima. Amerikanci su bombardovali vašu zemlju i povredili vaš teritorijalni integritet, a Nemačka je bila deo tog projekta. Bila je to prva vojna akcija Nemačke nakon Drugog svetskog rata. Nemačka je takođe podržavala, čak i potpomagala uništenje Jugoslavije. Setite se samo koliko brzo je Nemačka priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske. To nije bilo neophodno – ali globalistima je u interesu da uništavaju veće države, po principu divide et impera (Zavadi pa vladaj). Upravo tako je urađeno.
Setite se samo kakva su bila obećanja o Kosovu, da će ono postati nezavisna država, itd. Međutim, 20 godina kasnije, Kosovo nije sposobno da preživi bez spoljne podrške. Štaviše, taj protektorat se održava isključivo zahvaljujući donacijama SAD i Evropske unije. A šta je razlog tome? U redu, Amerikanci tamo imaju drugu najveću evropsku vojnu bazu, nakon baze Ramštajn u Nemačkoj. To je dakle čist geostrateški cilj. Stoga, sve dok SAD budu sposobne i voljne da održavaju tu vojnu bazu – biće vrlo teško. Ali, ponavljam: paradigma se menja, alternativa postoji. Mislim da bi Srbi trebalo malo ofanzivnije da nastupaju, a ne da vode isključivo defanzivnu spoljnu politiku, u smislu da bi trebalo sa novim elanom i naporima nastaviti lobiranje za povlačenje priznanja Kosova – jer projekat kosovske državnosti je propao, bio je zasnovan na lažnim obećanjima. A tu je i podrške Rusije i Kine, koje nikada nisu priznale Kosovo. Tako da postoji mogućnost da bi mnoge azijske i afričke zemlje bile voljne da povuku priznanja.
U prethodnih nekoliko godina oko 15 država je povuklo priznanje Kosova. Nadamo se da će proces nastaviti da ide u tom pravcu. Hvala Vam na izdvojenom vremenu. Lepo se provedite u Srbiji, nadam se da ćete poneti kući pozitivne utiske iz naše zemlje.
– Hvala Vama, a Srbima hvala što se bore. Činite pravu stvar.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Foto: Tobias Koch/Bundestag.de
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
