We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Тражећи оквир за Босну и Херцеговину

3 0 0
31.05.2019

Да бисмо одговорили на питање да ли је Босна и Херцеговина могућа као држава, прво се морамо позабавити питањем шта је то данас држава, будући да је концепт државне заједнице варирао кроз историју. Данашњи концепт државе није исти као у време када је Платон писао своје чувено дело Држава (односно Република). Теоретичари се углавном слажу да данас живимо у вестфалском систему државних заједница, насталих на згаришитима европског Тридесетогодишњег рата који је окончан средином 17. века. Тада је француски владар Ришеље, који је, парадоксално, био католички кардинал, одлучиo да у Тридесетогодишњем рату подржи протестанте, правдајући своју одлуку интересима француске државе, што је шокирало Европу у којој је вековима политичко опредељивање држава у ратним споровима вршено по верском кључу. Тада настаје синтагма која се и данас често може чути: raison d’Etat, односно „државни разлог“.

Потом, почетком 19. века – а нарочито након европских револуција из 1848. године – рађа се европски национализам, а са њим и идеја националне државе, супротстављена дотадашњем империјалном оквиру, који све више почиње да губи примат, да би потпуни крах доживео током Првог светског рата у којем су нестале три империје. То нас доводи до сасвим савремене историје, у којој је идеји националне државе први пут озбиљно бачена рукавица у лице, и то од стране либералног глобализма који проповеда делегирање државног суверенитета на више, наддржавне инстанце, попут Европске уније. Управо су велики светски потреси којима данас сведочимо (попут Брегзита, јачања националистичких покрета у Европи, или повратка изолационистичких тенденција у САД) доказ опстојности, дуговечности и готово мистичне привлачности концепта националне државе, који је успео да преживи чак и оно што су озбиљни теоретичари називали „крајем историје“.

Међутим, будући да историјска искуства различитих нација нису иста, тако нису ни све националне државе исте, па је временом дошло до профилисања различитих образаца. Искристалисала су се два типа националних држава, које условно можемо назвати искључујућим и укључујућим (односно ексклузивним и инклузивним). Први, искључујући модел, у суштини се своди на етнонационални ексклузивитет и темељи се на биологистичком схватању нације. Добар пример таквог поимања националне државе у данашњем свету је савремена Хрватска, у којој се дешава да на седницама Сабора посланици дискутују о томе који од њих има „српске крви“. Осим тога, све хрватске националне институције у свом називу садрже реч „хрватски“, чиме се нацији даје предност над државом, за разлику од рецимо ситуације у Србији, где су ретке институције које у свом називу садрже придев „српски“, већ се обично у први план истиче реч „Србија“ (изузетак су институције настале у Аустријском царству, попут Матице српске и Српског народног позоришта, што само потврђује тезу о пресудном утицају историјског искуства). Екстремна инкарнација овог искључујућег државног модела, у којем је генетски профил појединца важнији од његове оданости одређеној култури, држави или идеји, била је нацистичка Немачка, држава која је активно спроводила еугеничку популациону политику (реч еугеника је настала од речи „еу“ и генос“, што у буквалном преводу значи добри гени).

Са друге стране су државе које национално и државно јединство граде на парадигми широког и укључујућег идентитетског и културног обрасца, у којем се акценат не ставља на појединчево етничко порекло, већ на његову оданост одређеном културном и симболичком поретку и вредносном систему. Такве су данас, рецимо, Сједињене Државе, Француска, Русија, али и Србија. О отворености карактера српског културног и идентитетског модела најбоље говори то што многи знаменити Срби – попут Јована Стерије Поповића, Васка Попе, Бранислава Нушића или Ива Андрића – у етничком смислу нису припадали српској нацији. Укључујући културно-идентитетски модел, дакле, подразумева да свако ко се осећа припадником одређеног народа то и јесте, без обзира на етничко порекло, боју коже или религију.

АУСТРОУГАРСКИ ПРИМЕР
Овде долазимо до Босне и Херцеговине. Будући да у........

© Нови Стандард