Nova godina je došla na svet koji tone u novo mračno doba. Tehnologije od kojih smo očekivali da nas oslobode teškog rada i nemaštine i spreče kolaps životne sredine, uglavnom se koriste da život ljudi učine još težim. Velike humanističke ideologije koje su stajale iza društvenih pokreta i promena u protekla tri veka leže u ruševinama, a fašistički tropi se šire među onima koji bi mogli najviše da izgube. Levica leži poražena, marginalizovana i podeljena – kao i svet koji nije uspela da promeni.

Kao stari levičar, verujem da imam pravo da konstatujem sledeće: to što je Trump u Beloj kući je naša krivica. To što preveliki broj Britanaca krivi migrante za sekularnu stagnaciju, koja s njima nema nikakve veze, i to je krivica levice. To što se Evropa deli i huška na rat takođe, pogađate, ide na naš račun. To što se zelene investicije zanemaruju na planeti koja se pregreva, i to je zato što levica nije uspela da projekat zelene tranzicije iščupa iz kandži profitera s Vol Strita koji pokušavaju da zarade na trgovini kreditima zagađivača.

Da li sam previše oštar prema levici? Zapravo nisam. Istina, nismo sedeli u upravnim odborima velikih finansijskih institucija i kompanija kada su 2008. godine uništili živote mnoštva ljudi. To su obavili sami. Ali na levici smo imali alate koji su mogli najaviti dolazeći krah. Mogli smo ponuditi razumne politike u korist pogođene većine. Umesto toga, uživali smo u sopstvenim glasovima držeći vatrene govore na inače sjajnim skupovima: Occupy Wall Street, Indignados i Aganaktismenoi. Trošili smo energiju na rasprave o nevažnim pitanjima, dok su ljudi poput Baracka Obame, Gordona Browna i evropskih socijaldemokrata smišljali nove načine – često u naše ime – da gubitke bankara prebace na leđa najranjivijih delova društva. Ukratko, imali smo priliku da većinu zaštitimo od pohlepe nekolicine. Ali to nismo uradili. Rezultat je talas nativističkog proto-fašizma prerušenog u neupitni patriotizam i realističku geopolitiku.

To je najveći paradoks naše ere. Levica nikada nije bila slabija i na lošijem glasu. I nikada nam nije bila potrebnija. Razlog je to što jedino marksistička levica pokazuje interes za preispitivanje jedine stvari koja čovekove tehnološke kapacitete još može uskladiti s ljudskom potrebom za slobodom i prosperitetom: u pitanju su imovinska prava nad mašinama, algoritmima i oskudnim prirodnim resursima.

Gde se sada nalazimo? Kapitalizam je bio poražen 2008. godine gotovo jednako ubedljivo kao sovjetski komunizam 1991. Od tada je merama štednje za većinu i državnim „socijalizmom“ za velike kompanije i finansijske institucije finansirana eksplozija kapitala u oblaku u rukama velikih tehnoloških kompanija: to su mašine koje ne proizvode robe, ali generišu ogromnu moć direktnog oblikovanja našeg ponašanja.

Posledična trajna stagnacija koja je u međuvremenu nastupila manifestuje se kao problem dve planine: imamo ogromnu gomilu novca (prva planina) koji odbija da poteče u produktivne investicije, i jednako veliku gomilu javnog i privatnog duga (druga planina) koji su produktivne investicije mogle eliminisati. Rastuće nezadovoljstvo i povratak ultradesnice su u takvoj situaciji neizbežni – isto kao........

© Peščanik