Upravo je u toku nešto što se zvanično naziva „javna rasprava o Nacrtu zakona o unutrašnjim poslovima“. Mislim, i to sam već pre nekoliko dana rekao za medije, da su i način na koji se to vodi i sadržina Nacrta o kom se vodi, sa stanovišta stvarnih javnih interesa praktično besmisleni.

Što se famozne javne rasprave tiče, činjenica da je za nju određen najkraći mogući zakonom predviđen rok, u vreme praznika, sa dosta neradnih dana, da je potencijalnim učesnicima u raspravi uvid u inače vrlo obiman tekst nacrta omogućen praktično u zadnji čas, te da se, sem u Beogradu, javne rasprave ne organizuju u najvećim gradovima, Novom Sadu i Nišu, već u dva znatno manja grada, neizbežno upućuje na zaključak da se sprovodi samo pro forme, jer je zakonska obaveza, a zapravo se ne želi da javnost ostvari uticaj na sadržinu zakona.

A što se te sadržine tiče, i na osnovu površnog pogleda može se konstatovati da su brojna rešenja artikulisana tako da omogućavaju „široka“ tumačenja pa tako, pogotovo uz naknadnu podzakonsku aktivnost, i zloupotrebu ovlašćenja i povrede prava građana. Ali nije kvalitet pojedinih konkretnih rešenja u Nacrtu ono što zaslužuje posebnu pažnju. Zapravo, makar da to deluje paradoksalno, mnogo su vrednija pažnje rešenja kojih u Nacrtu nema a iz različitih razloga su se, sa velikim stepenom verovatnoće, mogla očekivati.

Primetno je da su izostala neka rešenja koja su figurirala u dva prethodna nacrta, a čija je očita pretenzija bilo nesrazmerno i neopravdano jačanje atributa policije. Rešenja poput onih koja su otvarala široke mogućnosti ulaska policije u stan i pretresanje bez naloga suda ili onih o upotrebi biometrijskog video nadzora na otvorenom prostoru praktično bez ikakvih ograničenja ili, valjda onih najbizarnijih, kojima bi se zabranilo objavljivanje podataka o identitetu ovlašćenih službenih lica MUP-a, čak predviđalo kažnjavanje za njihovo objavljivanje.

Svakako je dobro što su ta rešenja izostala makar da je nažalost zaista veliko pitanje da li je razlog konačno prihvatanje argumentovanih kritika stručne javnosti ili to što se u međuvremenu ciljevi ostvaruju i bez zakonskih pretpostavki.

Jer upadi policije u stanove, prostorije nevladinih organizacija, političkih stranaka i akademskih institucija bez sudskih naloga ili sa bukvalno bizarnim sudskim nalozima sve su češći deo naše stvarnosti.

I instaliranje biometrijskog video nadzora se nesmetano sprovodi. Nepoznat, ogroman broj kamera za prepoznavanje lica postavlja se već dugo. To se radi bez učešća javnosti, bez bilo kakve ozbiljne rasprave o mogućim posledicama totalnog nadzora po društvo. Iako je od početka u suprotnosti sa Ustavom i zakonima, vlast uporno odbija da otkrije ne samo detalje sistema, nego i koliko on košta građane Srbije.

Konačno, poslednjih nekoliko godina javnost se navikava na to da, pogotovo prilikom razbijanja građanskih protesta, pripadnici policije u civilu krše pravila o obaveznom predstavljanju, da uniformisani protivno zakonu masovno ne nose identifikacione oznake a često nose maske, bez stvarne potrebe, pa je do danas identitet velike većine počinilaca čak i najdrastičnijih prekoračenja ovlašćenja ostao nepoznat, zapravo sakriven.

Naravno, ponoviću, u svakom slučaju je dobro što u aktuelnom nacrtu nema pomenutih rešenja, opasnih po Ustavom i zakonima garantovana ljudska prava. Ali veoma je loše što nema nekih drugih rešenja, sa stanovišta javnog interesa neophodnih.

Glavni nedostatak Nacrta je to što ne nudi nikakva rešenja za dva velika i neuralgična problema koja su u osnovi rastućeg nepoverenja u policiju i nedovoljne efikasnosti u borbi protiv kriminala i korupcije – loše funkcionisanje Sektora unutrašnje kontrole i blokadu tužilačke istrage.

Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a sasvim očigledno nedostaje element nezavisnosti. Kontrola koju navodno sprovodi kontrolisana je sa vrha. Takav način funkcionisanja sektora i njegovi rezultati već dugo izazivaju sumnje i nezadovoljstvo građana. A Nacrt ne ukazuje na bilo kakvu nameru da se s tim u vezi nešto menja, uprkos tome što kršenja zakona nedopustivo često ostaju bez sankcija pa i bilo kakve reakcije, dok se čak i najbrutalnija zlostavljanja građana prikrivaju i zataškavaju.

Godinama je evidentan, a upravo na zaista dramatičan način eskalira i problem saradnje policije i tužilaštva. U istrazi koja se samo zove tužilačka, ovlašćenja tužilaštva su više simbolična nego realna i istraga je zapravo pod političkom kontrolom izvršne vlasti. I kad god je to u interesu političke „elite“ ili njenog kumovskog, rodbinskog, partnerskog ili poslovnog okruženja, policija pod njenim uticajem može, uskraćivanjem saradnje, da blokira istragu, što često sasvim neskriveno i čini. A u Nacrtu nema nikakvih rešenja u prilog organizaciji kriminalističke policije na način koji bi tužilaštvu omogućio da istragom stvarno upravlja. Bez toga nije realno očekivati efekte neophodne državi koja se po organizovanom kriminalu i korupciji svrstala u najuži krug najgorih u Evropi.

Ako Nacrt zakona suprotno javnom interesu ignoriše dva kapitalna, a goruća problema to je definitivno dovoljno za ocenu da su sve aktivnosti na donošenju novog zakona na njegovim osnovama zapravo rasipanje vremena i resursa. Da su, jednostavnije rečeno, besmislene.

Peščanik.net, 11.04.2026.

Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)

Još jedan u nizu loših nacrta zakona - 11/04/2026

Saopštenje i (ne)poverenje - 04/04/2026

Zajednička akcija - 01/04/2026

© Peščanik