Zvezda se raspala prošlog utorka, ali koga briga za to. Fudbal se u Srbiji ne igra radi fudbala. Cilj igre je njena negacija, pravljenje tima od uvezenih olupina koje će uspešno pokazati šta sve ne mogu. To je smisao, dalje negovanje navijačkog i svakog drugog mazohizma je ovde kultura življenja. Umobolnici vladaju, dunsteri igraju a dresirana publika uživa u svakoj vrsti sunovrata.

To u stvari i nije bio raspad fudbala, nego najviši nivo koji se ovde može podneti. To je distopijska igra a njena verzija je u Srbiji opijum za teletabise koji se uvek nadaju čudima i veruju u njih. Duh Vučića lebdi nad Marakanom i obleće oko nje. Tako je Zvezdan Terzić pre nekoliko godina iščitao uticaj zloduha na Zvezdu. To što takav idol nadahnjuje srpske vitezove od lopte, neizbežan je podsticaj na uspon do dna. To je vrhunac, dalje se nema gde.

Ovo nije voajerski uvid na fudbalsku igru u Srbiji, mada su moguća i takva skretanja. Teško je odvojiti sebe od nejasnih navijačkih emocija, iako je autor ovog teksta ravnodušan prema bojama, bogovima i arhiviranim zaslugama.........

© Peščanik