Da sam na mestu Dejana Ilića, ideju o zaustavljanju Ibra pokušao bih da objasnim logikom natčoveka koji je do te ideje došao prirodnom evolucijom. Ali moje mogućnosti ne dopiru do te logike. Morao bih da smišljam izlaz iz lutališta i nerazrešive poente, da se krećem negde između fantastičnog i budalastog kako bih makar sebi objasnio besmisao zaustavljanja jedne reke.

Priznajem da me je majstermajnd doveo u ćorsokak: očekivao sam nebrojena misaona zamagljenja, pijana ministarska falširanja pod šatorima i u kafanama, neobuzdanu logoreju, ponižavanja lokalnih gaulajtera, hrabrenje pred balkanskim silama, diplomatski trijumfalizam posle Zelenskog, nove epizode ulagivanja Trampu. To su nastrane igre u vremenu, a te igre nije moguće zaustaviti poznatim sredstvima. Valja nekako sačuvati od agresivne i nasilne invazije ono malo slobodnog prostora što nam je ostalo.

Posle kakve-takve odbrane mukotrpnim ignorisanjem, moglo je da se ode negde gde radi klima i da se bar malo izbistri vrela kaša koja pokušava da misli: dobro je, još nije stiglo najgore. Kad stigne, znaćemo.

Ne znam tačno gde me je zatekla vest o zaustavljanju Ibra. Ali, moram da priznam, to je bio........

© Peščanik