Obrazac je više nego dobro poznat: posle svakog novog Trumpovog poteza kojim pokušava da učvrsti vlast – od laži o izbornoj prevari do zahteva upućenog Vrhovnom sudu da mu dozvoli nameštanje novembarskih izbora za Kongres – otvaraju se nove debate o tome jesu li to potezi moćnika ili očajnika. Možda se rasprave te vrste nepotrebno otežu zato što je pitanje loše formulisano. Mnogo toga što je činio u drugom mandatu očigledno je imalo za cilj konsolidaciju autokratskog režima, ali to su postupci koji režim u isto vreme čine ranjivim. Umesto zgražavanja pred svakom novom Trumpovom drskošću, trebalo bi da se fokusiramo na identifikaciju slabosti koje otuda proističu.

Ambiciozni autokrati 21. veka razlikuju se od onih iz prošlih vremena. U prošlosti nisu toliko oklevali da pribegnu nasilju i masovnom kršenju ljudskih prava. Danas se trude da zavaraju domaću i stranu javnost i ostave utisak da demokratija i vladavina prava još postoje. Nedavno svrgnuti mađarski premijer Viktor Orbán bio je majstor svog zanata. Godine je proveo praktikujući ono što je sam nazivao „paunovim plesom“, ne bi li Evropsku komisiju (i kancelarku Angelu Merkel) uverio da sistem koji je gradi nije obična kleptokratska autokratija.

Razlika između „diktatura zastrašivanja“ i „diktatura spinovanja“ na koju ukazuju sociolozi Serguei Guriev i Daniel Treisman empirijski je potvrđena: Guriev i Treisman........

© Peščanik