Oduvek me je zanimala politika. Više nego ikoga u mom okruženju. Vukao sam prijatelje sa sobom na razne proteste, mitinge, pričao im o važnosti i uticaju koji politika očigledno ima na sve nas. Pokušavao sam tu ideju da prenesem dalje, ali najčešće sam se osećao kao neko ko govori u prazno. Ipak, i sam se nikada nisam potpuno uključivao u ono o čemu sam govorio. Možda zato što se desio 12. mart 2003. godine. Možda sam tog dana izgubio nadu da bavljenje politikom u ovoj zemlji zaista ima smisla.

Od prvog teksta koji sam napisao za Južne vesti, obraćao sam se svojoj generaciji. Vrlo često rečenicama koje jesu svima jasne i poznate, ali za koje sam smatrao da je važno da se kažu, jer po njima retko ko od nas zaista živi. Generacije koje su odrastale osamdesetih i devedesetih su na primeru svojih roditelja lako mogle da nauče jednu važnu lekciju: žrtvovanje se ne isplati. Zato su se neki sklonili u hedonizam, drugi su otišli, a treći su ostali ovde, pričajući sebi priče koje bi stavile pod kontrolu svaku mogućnost da se nadaju. 

Možda sam zato, prošle nedelje, naterao sebe da pitam jednu Nadu da li ikako mogu da pomognem borbi koju studenti i građani uporno vode pred lokalne izbore u deset opština. Na moje iznenađenje, pored ostalog, hitno im je bio potreban prevoz. Već par dana kasnije bio sam sa studentima Niškog univerziteta na ulicama Knjaževca u svojoj prvoj predizbornoj kampanji od vrata do vrata.

Osećao sam nervozu koju nisam osećao baš dugo. Još od svojih fakultetskih godina, verovatno. Koračali smo ka biračkom mestu broj 1, prolazili pored napuštenih hala, potpuno zaboravljenih naselja i jednog trošnog mosta. Proveravali mapu, pitali se da li je to zaista mesto gde bismo trebali da budemo. Delovalo je da u svim tim kućama niko ne živi. Ipak, moje kolege, gotovo duplo mlađe od mene, sa potpunom sigurnošću su otvorile prvu kapiju i hrabro zakoračile ka vratima. 

Svaka ćelija mog organizma se borila sa idejom da uđem u nečije dvorište. I zato nisam. Plašio sam se reakcije ljudi, osećao da ja tu ne pripadam. Stajao sam na kapiji i samo posmatrao njih dvoje – kao savršeni pripadnik svoje generacije, pomislio sam. Ispred narednog dvorišta sam progutao strah, ponos, ego, štagod da je ono što me je prethodnih dvadeset godina sprečavalo da se zaista uključim, zatražio da mi daju nekoliko letaka i zakoračio zajedno sa njima u nepoznato. Dva minuta kasnije, nas troje smo stajali u garaži čoveka koji se predstavio kao mesar, a između kuke za kačenje mesa i njegovog nasmejanog lica koje nam je nudilo rakiju, čule su se reči mojih saputnika: „Sledeće nedelje su lokalni izbori i voleli bismo da znate da možete da glasate slobodno.“

Koračali smo uz brdo od kuće do kuće. Na većini su umrlice bile svežije od fasada. Nemali broj kuća bio je prazan. U onima koje nisu, čekali su nas ljudi koji su na prvi pogled bili rezervisani – sa flajerima u rukama delovali smo kao neka druga ekipa – ali bi nakon prve rečenice, zahvaljujući blagosti mladih ljudi koji su stajali ispred mene, sve odbrane padale u vodu. Osim dve osobe koje su bile neprijatne i jedne bake koju to ništa nije zanimalo, većina ljudi se obradovala svojim gostima. Većina je rekla da u potpunosti podržava tu borbu, ali da se više ničemu ne nada.

„Bilo bi lepo, ali ovo je sredina u kojoj je većina neinformisana“, reklo je više ljudi nego što je zapravo bilo neinformisanih. „Hoćemo, će da glasamo, ali nema šanse“, rekla je gospođa sa terase. „Mi smo sve to prošli Petog oktobra i šta? Ništa“, rekao je gospodin ljut na svet, koga smo upravo probudili. „Nemamo čemu da se nadamo, deco, ali podržavam vas“, rekla je žena kojoj je SNS čeger ležao na staroj fotelji.

Na sve to, dvoje studenata je odgovaralo strpljivo i uporno išlo dalje. Gledao sam u njihova lica koja potpuno mirno izgovaraju jasne rečenice ljudima koji nisu spremni da čuju da nada postoji. Uključivao sam se u razgovor samo kada bih video da udaraju u zid koji mi je bio tako poznat. Zid koji sam i sam često gradio oko sebe. Zamolio sam ljude koji su im govorili „da je sve to lepo, ali nemoguće“ da ovoj generaciji ne ubijaju entuzijazam našim iskustvima. Iskustvima koja mogu da budu potpuno drugačija od onih koja čekaju njih. „Ovo što oni žele da se bave politikom je istorijski incident“, rekao sam. „Ovo što se nadaju da mogu da naprave bolje društvo je ravno čudu. Ajde da to ne rušimo.“, zamolio sam.

Pitao sam ljude da li je iko u prethodnih dvadeset godina dolazio u njihova dvorista da sa njima razgovara. „Osim SNS-a, niko.“ Čemu je onda bilo koja opoziciona lista mogla da se nada na bilo kojim izborima, pitao sam se. Prolazili su mi kroz glavu svi izgovori koje slušamo godinama od vođa opozicionih stranaka – da uslovi nisu fer, da mediji nisu slobodni. Možda samo nisu znali ili nisu umeli da se nadaju. Možda su i nama želeli da oduzmu tu mogućnost, ne znam. Ali sada, dok gledam ove mlade ljude kako uporno koračaju od kuće do kuće, u izbornoj jedinici broj 1 u Knjaževcu, na brdu iznad stare napuštene Džervinove hale – jasno mi je da su oni već pobedili. Možda na ovim izborima, u ovim nemogućim uslovima, neće uspeti da osvoje većinu odborničkih mesta. Ali oni su jedina nada da se do tog cilja stigne. 

Do večeri se ekipa povećavala, studenti, kandidati za odbornike, Nada, svi su koračali nasmejani, od kapije do kapije, od vrata do vrata. Video sam kako entuzijazam raste i kod njih i kod njihovih sagovornika svakog prolazećeg minuta. Imao sam osećaj da radimo nešto vrlo važno, nešto što – posle mnogo godina – menja ovo društvo. U Beogradskoj areni se te iste večeri odvijala sasvim druga predstava. Ali na brdima iznad Knjaževca, na kapijama gde odavno niko osim SNS-a nije zvonio, iz blagog ružičastog bunila budila su se lica koja, pored svih zidova koje su oko sebe podigla, nisu mogla da sakriju ono što su ponovo osetila.

Juče mi je neko rekao: „Stvarno si bio tamo? Pa ja ne znam ništa o tome, gde to može da se pročita, ako nisi zaluđen za politiku kao ti? Većina ljudi će želeti da pomogne ako ima informacije.“ Zato pišem ovaj tekst.

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.

© Južne vesti