Ništa nije teže nego živeti u laži.

Parafraziraću vrlo slobodno Kristofera Valca koji je parafrazirao Voltera: živeti sa istinom je naporno, ali živeti u laži je apsurdno. Da, iluzije su nam svima preko potrebne. Distrakcije, defleksije, ponekad i male samoobmane da bismo pregurali dan. Ali velika, teška laž nepodnošljiva je čak i onima koji su najveštiji u samozavaravanju.

Jer te velike laži na kraju, baš uvek, padnu glasno i uz dosta prašine. U slučaju srpskog društva, laž je pala sa dvadeset tri tone betona na ljude koji su mogli da budu baš svako od nas. I u tom deliću sekunde nije pao režim. Pala je predstava. Pala je ideja da je laž bezopasna.

Pod prašinom novosadske železničke stanice progledali su čak i oni najveštiji u samozavaravanju. Shvatili su, zajedno sa onima koji su to osećali i ranije, da ono što živimo nije sreća. Jer sreća nikada ne leži u laži.

Ono što sada živimo je neprijatan međuprostor. Da, istina je upalila svetlo, ali nas nije oslobodila. Oni koji su vladali lažju i........

© Južne vesti