Фамозни хрватски политичко-сатирични магазин “Ферал трибјун” имао је редовну духовиту рубрику “Вијести из будућности”.

Замислимо у том регистру да неке 2060. године на Филозофском факултету у Тузли журналистику предаје професор родом из Зајечара по имену Рашид Грујић. Бројни Грујићеви ставови ближи су, међутим, доминантним политичким кретањима у Београду, него у Сарајеву. Отуд поједини кругови у Тузли и Сарајеву почињу да шире трач да Рашиду право име није Рашид, него Рашо. И онда у некој ситуацији, жалећи се на притиске, Рашид каже: “Мене прозивају да се зовем Рашо, а ја имам своје лијепо право име: Радован, као Радован Караџић”. Бошњаци на друштвеним мрежама се, наравно, масовно устремљују на њега.

Поглавник му дао име

Читаоци који мало боље прате локалне медијске прилике и неприлике лако ће препознати алузију на рецентну причу о Динку Грухоњићу, професору журналистике у Новом Саду, родом из Бањалуке, кога су српски десничари прозвали Сабахудином, а он примијетио како он има своје лијепо право име Динко, “као Динко Шакић”, како је рекао на некој дубровачкој конференцији.

Након тога, посве очекивано, Грухоњићу су путем друштвених мрежа упућене вишеструке пријетње. То, јасно, ваља недвосмислено осудити, али није незанимљиво нотирати актуелну регионалну динамику. Наиме, једва десетак дана прије пријетњи упућених Грухоњићу врло сличне пријетње су упућене на адресу доцента сарајевског Природно-математичког факултета Фрање Шарчевића. Разлог је Шарчевићева критика градоначелнице Сарајева Бењамине Карић, коју је оптужио за злоупотребу дјеце у корист бошњачког националистичког наратива, а након што је она на........

© Glas Srpske