Фамозни хрватски политичко-сатирични магазин “Ферал трибјун” имао је редовну духовиту рубрику “Вијести из будућности”.

Замислимо у том регистру да неке 2060. године на Филозофском факултету у Тузли журналистику предаје професор родом из Зајечара по имену Рашид Грујић. Бројни Грујићеви ставови ближи су, међутим, доминантним политичким кретањима у Београду, него у Сарајеву. Отуд поједини кругови у Тузли и Сарајеву почињу да шире трач да Рашиду право име није Рашид, него Рашо. И онда у некој ситуацији, жалећи се на притиске, Рашид каже: “Мене прозивају да се зовем Рашо, а ја имам своје лијепо право име: Радован, као Радован Караџић”. Бошњаци на друштвеним мрежама се, наравно, масовно устремљују на њега.

Поглавник му дао име

Читаоци који мало боље прате локалне медијске прилике и неприлике лако ће препознати алузију на рецентну причу о Динку Грухоњићу, професору журналистике у Новом Саду, родом из Бањалуке, кога су српски десничари прозвали Сабахудином, а он примијетио како он има своје лијепо право име Динко, “као Динко Шакић”, како је рекао на некој дубровачкој конференцији.

Након тога, посве очекивано, Грухоњићу су путем друштвених мрежа упућене вишеструке пријетње. То, јасно, ваља недвосмислено осудити, али није незанимљиво нотирати актуелну регионалну динамику. Наиме, једва десетак дана прије пријетњи упућених Грухоњићу врло сличне пријетње су упућене на адресу доцента сарајевског Природно-математичког факултета Фрање Шарчевића. Разлог је Шарчевићева критика градоначелнице Сарајева Бењамине Карић, коју је оптужио за злоупотребу дјеце у корист бошњачког националистичког наратива, а након што је она на својим друштвеним мрежама објавила фотографију са (малољетним) дјечаком у маскирној униформи те са беретком са инсигнијом “љиљана”.

Иначе није незанимљиво да унутар шире слике Грухоњић и Шарчевић припадају истој “екипици”. Доскора су објављивали у истим медијима и позиционирали се на врло блиским стајалиштима. Доскора им је и “аплаудирајућа публика” била идентична. То су они који рутински и формално осуђују “национализам” све док се под “национализмом” подразумијева “српски национализам”. Ипак, у једном тренутку Шарчевић се донекле измакнуо из простора испод “заједничког кишобрана”. Почео је, наиме, да критикује и хрватски и бошњачки национализам. У поменутом “друштванцету” прво се још и некако толерише, али друго је апсолутни табу. Грухоњић је, примјера ради, поносни и прононсирани поборник најгорег и најрадикалнијег бошњачког национализма и шовинизма те то и не крије, пошто је то за њега, што би се рекло, “мјесто за хвалисање”. Проћелави, проусташки дједица Грухоњић за свој родни град каже да је “резерват за ратне злочинце, ратне профитере и њихове саучеснике”, а његове становнике вријеђа толико расистички да то није политичко коректно чак ни цитирати. Велики ми је плезир и ћеиф да истину о Грухоњићу напишем у колумни у новинама из његовог завичаја. Немам, наиме, проблем написати било шта о том “слободарском интелектуалцу” пошто сам му све што сам о њему мислио и мислим сасуо у фацу усред главног града његовог шовинизма, усред Сарајева, дакле, на Скендерији, у Дому младих, баш у вријеме док је трајала најгора и најодвратнија хајка на мене и моју породицу, хајка у којој је Грухоњић хуљски секундирао, а због мог превеликог гријеха што сам са Емиром Кустурицом и Петером Хандкеом пјевао пјесму Халида Бешлића?! Динко је на све то само иритантно зацвилио као шугаво штене, што му је и иначе навика и манир. Успут буди речено, снимак те трибине заинтересован читалац може лако пронаћи по беспућима интернета уз помоћ кључних ријечи односно фразе “аутошовинизам и како живјети са тим”.

Меритум

Вратимо се, међутим, овдје на меритум. Има она чувена реплика Хенрија Кисинџера о ирачко-иранском рату гдје он каже да је једина лоша страна тог рата што и у њему, као и у сваком рату, неко ипак мора да побиједи. Из перспективе сваке нормалне особе која не мрзи и не презире све српско, једини проблем у полемикама гдје су с једне стране Фрањо Шарчевић, Драго Бојић, Нерзук Ћурак и Енвер Казаз, а с друге Динко Грухоњић, Андреј Николаидис, и два Ав-Ав-Авдића, Сенад и Авдо, је то што и ту неко, наводно, мора да побиједи. То је меч у којем нема за кога да се навија и једино је потребно направити довољно кокица за уживање у чистом кибицовању. Вјероватно најинтелигентнији појединац у наведеном, што би Вук Бачановић рекао, субмедиокритетском кружоку, Андреј Николаидис, пише ових дана о “немоћи дијалога” између ова два подскупа чије су разлике, из српске перспективе, једва примјетне. Ако је дијалог између њих дијалог који би довео до неке објема странама прихватљиве истине, немогућ, то још много више вриједи за потенцијални дијалог с било којим од та два подскупа, а с позиције “српског становишта”. Дуго је из Београда, па донекле и из Бањалуке, одашиљан сигнал потраге за саговорником из политичког Сарајева. Можда је дошло вријеме да се призна како је тренутно једина могућа слога она која стаје иза дијагнозе “да се слажемо да се не слажемо”.

Конопац

Фрањо Шарчевић у Сарајеву студентима предаје математику, дакле парадигматски природну науку, на коју идеологије немају утицаја. Нема либералне или тоталитарне математике, као ни љевичарске и десничарске. Ипак, Шарчевића бошњачки радикали оптужују да им “квари” и “трује” дјецу. Ти исти радикали од сарајевског ПМФ-а и службено траже да се огради од Шарчевића. Шта год ко мислио о Шарчевићевим политичким ставовима, он је озбиљан математичар. Динко Грухоњић на Филозофском факултету предаје журналистику, дакле, област на коју у огромном проценту утичу политички ставови предавача. Такође, у јавности је већ показано и доказано да је Грухоњићев “докторат” већа срамота од плагијата. Јер плагијат је крађа ауторства, али у плагираним радовима се обично наводи понешто смислено, док је Грухоњићев “докторат” ниска бесмислица и општих мјеста. Српско друштво је таман толико зрелије од оног у Кантону Сарајеву колико су и напади на Грухоњића бенигнији од оних на Шарчевића. И зато је значајно осудити све вербалне и фејсбучко-инстаграмске атаке на Грухоњића (других, срећом, и нема), пошто они само њему иду у прилог. Њиховом (зло)употребом он од себе прави жртву, он, вишедеценијски буџетлија који у животу ни динара ни цента није зарадио, а да их није добио из државног буџета, што Србије, што других земаља. Свака пријетња Грухоњићу је поен за њега. Треба га оставити на миру. Он је од оних којима је довољно оставити довољно дугачак конопац, а они све сами ураде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

QOSHE - Да се сложимо да се не слажемо - Мухарем Баздуљ
menu_open
Columnists Actual . Favourites . Archive
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Да се сложимо да се не слажемо

10 1
21.03.2024

Фамозни хрватски политичко-сатирични магазин “Ферал трибјун” имао је редовну духовиту рубрику “Вијести из будућности”.

Замислимо у том регистру да неке 2060. године на Филозофском факултету у Тузли журналистику предаје професор родом из Зајечара по имену Рашид Грујић. Бројни Грујићеви ставови ближи су, међутим, доминантним политичким кретањима у Београду, него у Сарајеву. Отуд поједини кругови у Тузли и Сарајеву почињу да шире трач да Рашиду право име није Рашид, него Рашо. И онда у некој ситуацији, жалећи се на притиске, Рашид каже: “Мене прозивају да се зовем Рашо, а ја имам своје лијепо право име: Радован, као Радован Караџић”. Бошњаци на друштвеним мрежама се, наравно, масовно устремљују на њега.

Поглавник му дао име

Читаоци који мало боље прате локалне медијске прилике и неприлике лако ће препознати алузију на рецентну причу о Динку Грухоњићу, професору журналистике у Новом Саду, родом из Бањалуке, кога су српски десничари прозвали Сабахудином, а он примијетио како он има своје лијепо право име Динко, “као Динко Шакић”, како је рекао на некој дубровачкој конференцији.

Након тога, посве очекивано, Грухоњићу су путем друштвених мрежа упућене вишеструке пријетње. То, јасно, ваља недвосмислено осудити, али није незанимљиво нотирати актуелну регионалну динамику. Наиме, једва десетак дана прије пријетњи упућених Грухоњићу врло сличне пријетње су упућене на адресу доцента сарајевског Природно-математичког факултета Фрање Шарчевића. Разлог је Шарчевићева критика градоначелнице Сарајева Бењамине Карић, коју је оптужио за злоупотребу дјеце у корист бошњачког националистичког наратива, а након што је она на........

© Glas Srpske


Get it on Google Play