“Све ми ово личи на откачени вагон. Не знам да л' ће по нас икад доћи ико ал' сабраћу и сестре мојих жељезничких туга, све богатство мојих жељезничких туга из срца ми неће одвућ' никад нико никад, никад нико...”
Стихови су ово из легендарне пјесме “Жељезничка туга”, Миладина Шобића, написани давне 1982. године. Албум симболичног назива “Умјесто глупости”. И ова пјесма на симболично тугаљив начин описује тренутно стање у “Жељезницама Српске”.
Некада се на море у Хрватску ишло возом. Крстарило се и европским континентом, са студентским попустима и режијским картама. Би то неко идилично и љепше вријеме. Запослени нису главу разбијали због малих плата, јер је предузеће “радило”. Добијали су се и бонови за храну, а и дијелили станови. Радници увијек у плавим одијелима. Носиле су се и кравате. Цијенио се њихов посао, али су и сами радници били поносни. Радионицама које су се бринуле о исправности возова и пратеће инфраструктуре свакодневно је одзвањао рад машина. Био је и само један синдикат, али и “подрум”, како су га називали у ком се за бонове могла купити чајна те месни наресци. Радио је и надалеко познати жељезнички ресторан са најбољим пасуљом.
Они млађи сад ће рећи да се ради о неком филму научне фантастике. Али, би тако. Некада! Нажалост, након рата, ово предузеће, из године у годину, само тоне у све већу дубиозу, без јасне пословно одрживе визије.
Превоз путника свео се на локомотиву и два вагона, а број путника на прсте двије руке. Радионице су утихнуле, а жељезничко-станичне хале постало су сабласно празне. Ни врапци више не долазе. Нема више ни бонова, ни путовања ван “граница”. Тек нешто теретног саобраћаја који је са дотацијама Владе Српске држао до сада главу овог стратешког јавног предузећа колико-толико изнад воде.
Недавна одлука да зеничка жељезара обустави своју досадашњу производњу, а самим тим и ангажман ЖРС на превозу жељезне руде пријети да потпуно угаси ово предузеће, јер им је превоз руде обезбјеђивао за само једно предузеће, зеничку жељезару, чак око 50 одсто годишње зараде. Сада нема ни тога. Исплата новембарских плата већ је у великој и густој магли. Ко је крив због тога? Прст се може уперити у многе, а прије свега у оне који су до сада водили ово предузеће и то без разлике, звао се он Мирко, Јанко или Славко. Без обзира одакле ко долазио.
Као прво, зашто се дозволило да ово стратешко предузеће буде претворено у социјалну установу. Ко је одговаран што је на десетине милиона уложено у наводну модернизацију инфраструктуре, а пруга је обрасла амброзијом и коровом. Како је било уопште могуће да се читава пословна политика сведе на једног клијента?!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
Откачени вагон
8
0
22.11.2023
“Све ми ово личи на откачени вагон. Не знам да л' ће по нас икад доћи ико ал' сабраћу и сестре мојих жељезничких туга, све богатство мојих жељезничких туга из срца ми неће одвућ' никад нико никад, никад нико...”
Стихови су ово из легендарне пјесме “Жељезничка туга”, Миладина Шобића, написани давне 1982. године. Албум симболичног назива “Умјесто глупости”. И ова пјесма на симболично тугаљив начин описује тренутно стање у “Жељезницама Српске”.
Некада се на море у Хрватску ишло возом. Крстарило се и европским континентом, са студентским попустима и режијским картама. Би то неко идилично и љепше вријеме. Запослени нису главу разбијали због малих плата, јер је предузеће........
© Glas Srpske
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
