Имали су партизани смисла за континуитет. Знајући да су велика тројица - Стаљин, Черчил и Рузвелт - већ одлучили да ниједна промјена граница коју су направили нацисти након рата неће моћи да опстане, знали су и да је Југославија задати оквир.

Нису жељели монархију ни централизовану државу, ту им је требао јасан дисконтинуитет, али управо због тога је још драгоцјенији био сваки симболички израз континуитета. Отуд Иван Рибар као предсједавајући АВНОЈ-а јер је он предсједавао и Уставотворној скупштини Краљевине СХС, отуд благонаклоност према Иви Андрићу, једном од водећих умјетника, интелектуалаца и дипломата Краљевине Југославије.

Три перспективе

У том кључу размишљам и о одлуци да се ЗАВНОБиХ утемељи баш у Мркоњић Граду. Добро, тражило се мјесто на слободној територији близу Јајца, али можда би у обзир дошли и Шипово или Кључ. Ипак, било је неке логике у томе да се тај важан догађај деси баш у градићу “крштеном” по надимку Петра И Карађорђевића, дједа и имењака младог краља у Лондону који је управо у то вријеме препознат као кључни идеолошки противник партизана и комуниста кад је ријеч о послијератном уређењу земље.

Ове године пада јубиларна, округла годишњица ЗАВНОБиХ-а: осамдесета. У посљедњих тридесет година политичке елите конститутивних народа овом датуму прилазе са јако различитих позиција. Послије формалног стицања независности, односно откад су скоро све важне свјетске земље признале независност Босне и Херцеговине, односно откад је ушла у Уједињене нације, још прије Дејтона, дакле, бошњачка политика наслонила се на 25. новембар као на Дан државности. Парадоксално, истовремено док се апстрактно славио ЗАВНОБиХ, људи који су тај ЗАВНОБиХ чинили симболички су гурани у запећак. Најбоља персонална парадигма тога је Војислав Кецмановић Ђедо - први човјек ЗАВНОБиХ, коме је у првим мјесецима независне БиХ у Сарајеву одузета улица. Ако је 25. новембар суштински Дан државности БиХ, Кецмановић је њен први - “државник”. А то није било довољно да му се главни град независне БиХ “одужи” улицом. Не зна се шта му је већи “кримен” - што је био Србин или што је био комуниста. Међу учесницима ЗАВНОБиХ-а, Срба је и у апсолутним бројевима и процентуално било убједљиво највише. Ипак, током рата деведесетих политичка елита Срба у БиХ у потпуности одбацује тековине ЗАВНОБиХ-а. Напосљетку, хрватским политичким елитама је најважније било одбацити Југославију и АВНОЈ. Према ЗАВНОБиХ-у су показивали становиту равнодушност. Пошто је “сестрински” ЗАВНОХ у Уставу Републике Хрватске препознат као темељ савремене Хрватске, није било смисла баш кидисати на ЗАВНОБиХ, али далеко од тога да постоји симпатија према меритуму ствари.

Историјске импресије

Помало изненађујуће, предсједник Републике Српске Милорад Додик имао је ових дана потребу да се огласи о 25. новембру: “Постоје лажи о томе, као што је лажна и БиХ. То што БиХ слави, измишљено је у главама муслиманских политичара, који самоубијеђено, што је својствено њима, на лажима покушавају да изграде причу о обиљежавању комунистичког догађаја из Другог свјетског рата у Мркоњић Граду као 'дану државности'. У том периоду већина муслимана била је у усташкој војсци и у Ханџар дивизији, док је већина Срба била на страни партизана, борећи се против нациста и усташа, гдје су били муслимани из БиХ. Човјек се мора упитати - што славите? Зашто живите у сопственим лажима? У том периоду, на том догађају у Мркоњић Граду муслимани нису ни били јер су били на страни нациста. Тај догађај на који се данас позивате организовали су заблудни Срби, комунисти, и тамо тад није било муслимана - Бошњака”.

У оном што је рекао има и тачних и нетачних ствари, али је тон прегруб и преискључив. Неки аутори из Сарајева су већ покушали да му одговоре с половичним успјехом. Из српске перспективе, међутим, штета је што се Додик на ЗАВНОБиХ није позивао раније, односно што и овај пут није гласније инсистирао на ономе што овдје барем експлицитно нотира, да је “већина Срба била на страни партизана, борећи се против нациста и усташа”. У Србији је годинама у току “културни рат” у којем “четничка страна” већ дуже вријеме игра са бијелим фигурама, како се то каже. Са западне стране Дрине, међутим, “партизанска страна приче” је важнија и неизбјежнија. Из српске (и јеврејске) перспективе, често је одлазак у партизане био једини начин спаса од усташког геноцида. Из шире перспективе, партизанска борба била је једини начин да се поново успостави хармоничан заједнички живот.

Ни, ни, ни

Има она најцитиранија реченица као некакав сажетак ЗАВНОБиХ-а, она која каже да Босна и Херцеговина није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него је и српска и хрватска и муслиманска. Ако бисмо, међутим, данас описивали ЗАВНОБиХ, најтачнији би био први дио цитиране реченице. ЗАВНОБиХ, дакле, није ни српски ни хрватски ни муслимански (или бошњачки, свеједно). Срби би, да хоће, имали понајвеће право да се на ЗАВНОБиХ позивају, али они су (мислим овдје, наравно, на активне политичке елите) од тога одустали и у међувремену се нису предомислили. Хрвате, пак, ЗАВНОБиХ углавном не занима. Кад је нерадни дан, често га чак и не игноришу, макар га и не славили, односно обиљежавали. Бошњацима су, пак, пуна уста ЗАВНОБиХ, али од његових тековина и принципа лицемјерно и перфидно перу руке. Најбоље се то види у контексту Југославије, односно АВНОЈ-а. Није ЗАВНОБиХ настао у некаквом вакууму, него као саставни дио АВНОЈ-а, као и сва остала “земаљска антифашистичка вијећа”: од хрватског до санџачког.

Прије неколико недјеља, у Галерији Радио-телевизије Србије отворена је изложба о осамдесет година битке на Сутјесци. Најдирљивије у свему било је присуство неколико партизанских ветерана из ове битке који су још увијек живи. Ако више и нема живих вијећника ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а, вјероватно је жив понеко од партизана ко је тих недјеља био у јајачко-мркоњићкој регији. Ако неком симболички припада осамдесета годишњица, то су ти људи. Ако млађе генерације политичара и лидера нису били достојни људи какви су били Војислав Кецмановић, Александар Преко или Авдо Хумо, ако заправо у лакшим историјским околностима нису били у стању артикулисати неку прогресивну политику, онда је то најбољи контраст између епохе од прије осамдесет година и ове данашње. Као и велики НОБ споменици од Козаре до Сутјеске, ЗАВНОБиХ понекад подсјећа на магловито запамћену много супериорнију цивилизацију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

QOSHE - Фајронт у Мркоњићу - Мухарем Баздуљ
menu_open
Columnists Actual . Favourites . Archive
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Фајронт у Мркоњићу

9 0
16.11.2023

Имали су партизани смисла за континуитет. Знајући да су велика тројица - Стаљин, Черчил и Рузвелт - већ одлучили да ниједна промјена граница коју су направили нацисти након рата неће моћи да опстане, знали су и да је Југославија задати оквир.

Нису жељели монархију ни централизовану државу, ту им је требао јасан дисконтинуитет, али управо због тога је још драгоцјенији био сваки симболички израз континуитета. Отуд Иван Рибар као предсједавајући АВНОЈ-а јер је он предсједавао и Уставотворној скупштини Краљевине СХС, отуд благонаклоност према Иви Андрићу, једном од водећих умјетника, интелектуалаца и дипломата Краљевине Југославије.

Три перспективе

У том кључу размишљам и о одлуци да се ЗАВНОБиХ утемељи баш у Мркоњић Граду. Добро, тражило се мјесто на слободној територији близу Јајца, али можда би у обзир дошли и Шипово или Кључ. Ипак, било је неке логике у томе да се тај важан догађај деси баш у градићу “крштеном” по надимку Петра И Карађорђевића, дједа и имењака младог краља у Лондону који је управо у то вријеме препознат као кључни идеолошки противник партизана и комуниста кад је ријеч о послијератном уређењу земље.

Ове године пада јубиларна, округла годишњица ЗАВНОБиХ-а: осамдесета. У посљедњих тридесет година политичке елите конститутивних народа овом датуму прилазе са јако различитих позиција. Послије формалног стицања независности, односно откад су скоро све важне свјетске земље признале независност Босне и Херцеговине, односно откад је ушла у Уједињене нације, још прије Дејтона, дакле, бошњачка политика наслонила се на 25. новембар као на Дан државности. Парадоксално,........

© Glas Srpske


Get it on Google Play