Пријатељ ме је неки дан подсјетио на интервју који сам дао Елвиру Падаловићу за бањалучки портал “Бука” прије једанаест и по година.

Ко зна какав интернетски алгоритам га је “упутио” на тај стари чланак, али имао је потребу, полушаљиво, да ми призна како сам добар књижевни кастинг директор. Питао сам га на шта мисли, а он ми је послао скриншот са сљедећим хајлајтованим текстом: “Мило ми је што могу рећи, а говорим то без икакве куртоазије у односу на чињеницу да разговарамо за бањалучки портал, да међу писцима млађим од 30 година из Босне и Херцеговине (али и шире), предњаче двије Бањалучанке: Лана Басташић и Тања Шљивар. У том смислу, кад је о књижевној генерацији 1980-их ријеч, Бањалука дефинитивно има предност над Сарајевом”.

Глобални домети

Био сам заборавио и тај интервју и наведену оцјену, али и сам морам да признам да је добро остарјела. Прије мало више од деценије вриједила је у “јуниорској” конкуренцији и у “регионалној” лиги. Данас, међутим, Басташић (рођена 1986.) и Шљивар (рођена 1988.) су најцјењеније књижевнице са тзв. ових простора у свијету, једна из области прозе, друга из области драме, а да ту није потребно потенцирати било каква старосна ограничења. И један мали дисклејмер, због неких овдашњих менталитетских навика, у моменту кад сам дао цитирани интервју нити сам знао нити сам икада видио било једну, било другу. Тању Шљивар сам у међувремену упознао, а Лану Басташић сам сретао, мада мислим да се никад нисмо формално упознали. У некој другој врсти текста вриједило би прецизније побројати све њихове глобалне успјехе, али овдје је довољно рећи да је роман “Ухвати зеца” једна од најпревођенијих књига са било које варијанте српскохрватског језика у 21. вијеку, да је Лана Басташић прије своје четрдесете постала добитница неких од, на свјетском нивоу, најпрестижнијих стипендија и резиденција те да њене публицистичке текстове, попут оног скорашњег о најновијем сукобу у Гази, објављују најугледнији свјетски листови (овај конкретно “Гардијан”). Драме Тање Шљивар играју се, међутим, на многим европским језицима, неизоставне су на великим позоришним фестивалима, а на ваљда најјачој савременој театарској сцени у Европи - оној њемачкој - практично је инсајдер.

Политика и култура

И да, то сада треба потенцирати, не само зато што ова колумна излази у бањалучком листу, али обје ове књижевнице су Бањалучанке: Шљивар по мјесту рођења, а Басташић по мјесту одрастања и формирања. Мислим да су завршиле исту гимназију. Прије неку годину, Бањалука је узалудно покушавала добити позицију Европске престонице културе. Један неуспјех не би требало да буде разлог за одустајање. Будва је овог љета уложила много да се представи као град достојан тог престижног статуса. Бањалука би могла направити исто, а њени аргументи могли би да буду управо њени умјетници. Писао сам и говорио о томе већ често, али можда и једини град у БиХ послије овог рата који има шансу да квалитативно прерасте у много важнији урбани центар него 1990. године је управо Бањалука. Према попису из 1991, Бањалука је била град по габаритима не превише различит од Тузле, Мостара и Зенице. Данас, међутим, Бањалука је у односу на ове градове веома напредовала. Постајући административним центром политичког ентитета са снажном аутономијом, Бањалука је стекла позицију сличну оној Сарајева половином седамдесетих година двадесетог вијека. Озбиљна телевизијска кућа, умјетничке академије и понешто “егзотичних факултета”, интригантни угоститељски објекти, јака алтернативна сцена - све је то Сарајево стекло крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година двадесетог вијека, а понешто од тога јавља се у Бањалуци послије двије хиљадите године.

Некад и сада

Колико је Сарајево остало заљубљено у слику себе из осамдесетих и колико ту слику жели да наметне до дана данашњег, види се и из списка извођача најављених на овогодишњој тамошњој градској “новогодишњој журци”. Ипак, у вријеме док се то “златно доба” дешавало, из Сарајева су још увијек упућивани чежњиви погледи ка Загребу, Београду и Љубљани. Тек данас, кад је Сарајево практично остало без Срба и Хрвата те осамдесете добијају звјездани статус. Истини за вољу и Бањалука је остала без највећег дијела својих Бошњака и Хрвата, али управо због слабије почетне позиције то је изазвало мање симболичко “урушавање”. Углавном, у вријеме док су двије Бањалучанке важне европске ауторке, док бањалучке серије међу сладокусцима важе за најбоље у “српском свету”, док фестивали попут “Императива” имају репутацију понајбољих у региону, док један изворно мали приватни издавач какав је “Имприматур” почиње да бива препознатљив и по сериозном избору аутора и по необично лијепој опреми књига, потребно је понекад помислити да ће се ова епоха можда некад у будућности доживљавати као почетак неког културног златног доба у граду на Врбасу.

Спорт и забава

Још један “детаљ” би се добро уклопио у нову бањалучку ренесансу, ако би се десио, а то је неки мало шири, прекогранични, спортски успјех, нешто типа овога што тренутно ради мостарски фудбалски клуб Зрињски. Како сада ствари стоје, можда већ ове и идуће сезоне на том трагу буде бањалучки фудбалски клуб Борац. Кад је ријеч о музичким фестивалима, концертима и ноћном животу ту се Бањалука већ истиче и има, примјера ради, велику популарност међу младим Словенцима жељним доброг провода. Алтернативна медијска сцена - од портала до поткаста - такође је широко присутна.

Наравно, то не значи да треба заборавити темеље свега овога, људи који су у некој другој епохи уписали Бањалуку на културну и спортску мапу: од Коље Мићевића и Бекира Мисирлића до Марјана Бенеша, Антона Јосиповића, Абаса Арсланагића, Сенада Лупића и многих других.

Као и увијек, лавовски дио медијске пажње и данас је посвећен дневнополитичким тривијалностима, међутим, кад вријеме прође и године се слегну, памтиће се неке друге ствари. Прилично сам увјерен да много више људи у Бањалуци памти ко је дао побједнички гол кад је Борац освојио Куп маршала Тита побиједивши Црвену звезду, него ко је те 1988. био градоначелник. Прошло је отад тридесет и пет година. Тамо неке 2058, ако све не оде до врага, више ће се памтити нека лица из културних и спортских рубрика, него из оних политичких.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

QOSHE - Златно доба у зачетку - Мухарем Баздуљ
menu_open
Columnists Actual . Favourites . Archive
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Златно доба у зачетку

8 0
02.11.2023

Пријатељ ме је неки дан подсјетио на интервју који сам дао Елвиру Падаловићу за бањалучки портал “Бука” прије једанаест и по година.

Ко зна какав интернетски алгоритам га је “упутио” на тај стари чланак, али имао је потребу, полушаљиво, да ми призна како сам добар књижевни кастинг директор. Питао сам га на шта мисли, а он ми је послао скриншот са сљедећим хајлајтованим текстом: “Мило ми је што могу рећи, а говорим то без икакве куртоазије у односу на чињеницу да разговарамо за бањалучки портал, да међу писцима млађим од 30 година из Босне и Херцеговине (али и шире), предњаче двије Бањалучанке: Лана Басташић и Тања Шљивар. У том смислу, кад је о књижевној генерацији 1980-их ријеч, Бањалука дефинитивно има предност над Сарајевом”.

Глобални домети

Био сам заборавио и тај интервју и наведену оцјену, али и сам морам да признам да је добро остарјела. Прије мало више од деценије вриједила је у “јуниорској” конкуренцији и у “регионалној” лиги. Данас, међутим, Басташић (рођена 1986.) и Шљивар (рођена 1988.) су најцјењеније књижевнице са тзв. ових простора у свијету, једна из области прозе, друга из области драме, а да ту није потребно потенцирати било каква старосна ограничења. И један мали дисклејмер, због неких овдашњих менталитетских навика, у моменту кад сам дао цитирани интервју нити сам знао нити сам икада видио било једну, било другу. Тању Шљивар сам у међувремену упознао, а Лану Басташић сам сретао, мада мислим да се никад нисмо формално упознали. У некој другој врсти текста вриједило би прецизније побројати све њихове глобалне успјехе, али овдје је........

© Glas Srpske


Get it on Google Play