Logika člana 6 Ustava nalaže da nijedan javni funkcioner ne bi trebalo da ima partijsku funkciju dok obavlja javnu funkciju, jer istovremeno obavljanje obe funkcije stvara situaciju (i rizik) da partijski interes utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Time se vrši razdvajanje partije i države

Vlast i Radna grupa za reformu izbornog sistema su sa ODIHR-ovog stola za izborne reforme preuzele isključivo Zakon o jedinstvenom biračkom spisku i imenovanje članova Saveta REM-a. Time ne samo da su preskočile prvu prioritetnu preporuku ODIHR-a, već su u drugi plan potisnule prirodu lične vlasti (o tome detaljnije u knjizi „Oblici lične vlasti“ profesora Todora Kuljića) Aleksandra Vučića, u čijem je središtu harizmatska vlast aktuelnog predsednika Republike Srbije. Iz nje proizilazi neformalna moć koja njegove izborne takmace dovodi u neravnopravan položaj na parlamentarnim i predsedničkim izborima.

Navedeno vodi zaključku da su svi izabrani sazivi Narodne skupštine Republike Srbije nelegitimni i nelegalni, odnosno da smo suočeni sa urušavanjem integriteta predsedničke funkcije.

Osnov za analizu integriteta obavljanja funkcije predsednika Republike kao javne funkcije čine: član 6 Ustava Republike Srbije, koji reguliše oblast sukoba interesa javnih funkcionera; član 115 Ustava, koji uređuje sukob interesa predsednika Republike; član 111, koji definiše predsednika Republike kao nosioca državnog jedinstva; član 2 Zakona o sprečavanju korupcije, koji definiše pojam javnog funkcionera, ali i korupciju i pojam povezanih lica; kao i članovi 40 i 41 istog zakona, koji regulišu sukob interesa i postupanje javnih funkcionera.

Pri donošenju poslednjeg Ustava (2006) Srbija je napravila normativni iskorak u unapređenju integriteta javnih funkcionera. Naime, članom 6 regulisala je pitanje sukoba javnog i privatnog interesa, i on glasi: „Niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima.“ Radi boljeg razumevanja analize navodim i zakonsku definiciju sukoba interesa, koja predstavlja operacionalizaciju navedenog ustavnog načela, iz člana 41 Zakona o sprečavanju korupcije: „Sukob interesa je situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije.“

Javna funkcija je instrument ostvarivanja javnog interesa – funkcionisanja republike kao „javne stvari“ – nasuprot funkcijama u sferi privatnog, koje su u službi ostvarivanja partikularnih interesa (političke stranke, sindikati, strukovna udruženja, udruženja građana/NVO).

U slučaju javnih funkcionera, partijski angažman je manifestacija privatnog interesa, jer političke partije u demokratskim sistemima formulišu, zastupaju i realizuju partikularne interese određenih društvenih grupa. Logika člana 6 Ustava nalaže da nijedan javni funkcioner ne bi trebalo da ima partijsku funkciju dok obavlja javnu funkciju, jer istovremeno obavljanje obe funkcije stvara situaciju (i rizik) da partijski interes utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Time se vrši razdvajanje partije i države, što je intencija i OSCE Deklaracije iz Kopenhagena (1990), tačka 5.4, ali i našeg Ustava u članu 5. Ova tema zahteva posebnu........

© Danas