Kad je Radoje Domanović ovekovečio srpskog vola Sivonju, mnogi su mislili da je to samo plod bujne mašte. Sivonja je, naime, imao jednu veliku manu – razmišljao je. Za jednog vola to je bilo više nego sumnjivo. Narod je, ipak, lakše praštao rogove nego pamet.

Prošlo je od tada mnogo godina. Države su se menjale, zastave su se krpile i prekrajale, ideologije presvlačile kao zmije kožu, ali je jedna stvar ostala nepromenjena – uvek se našao neko ko je sve znao, sve umeo i za sve se pitao. Toliko se pitao da se ostali nisu pitali ni za šta

Jednoga dana, takav jedan Sveznajući i Svemogući predstavio je dva robota.

-Ovo su Milutin i Dragutin! – reče dok su okupljeni tapšali pre nego što su i videli šta se predstavlja, jer kad On nešto pokaže poslušni, privedeni i zavedeni najpre aplaudiraju, a tek posle gledaju.

Roboti su dobili imena po srpskim kraljevima, mada niko nije znao gde su proizvedeni. Jedni su tvrdili u domaćoj fabrici, drugi u dalekoj Sinđipiniji, a treći su govorili da je svejedno – ionako su delovi uvozno, samo su nalepnice domaće. Istinu je znao jedino Sveznajući, ali je istina, kao i svaka druga državna tajna služila samo da se ne saopšti narodu.

Roboti nisu bili napravljeni da misle. Za to su bili zaduženi analitičari, savetnici, partijski odbori i televizijski stručnjaci koji su svako veče jedni drugima dokazivali ono što su ujutru čuli od Sveznajućeg.

Zadatak Milutina i Dragutina bio je daleko važniji: da igraju „Moravac“.

Igrali su tako skladno da je publika plakala od oduševljenja, ministri aplaudirali u ritmu, a televizijske kamere beležile istorijski napredak robotike. Od mitinga do mitinga, od vašara do vašara, od svečanog otvaranja već otvorenih puteva do polaganja........

© Danas