Bezrečica, nova reč u srpskom jeziku, kojom se opisuje stanje prevelike radosti ili tuge.
Bilo je to 1. novembra, prošla je godina.

Put za Sloveniju, u automobilu mi, četvoročlana družina, nasmejana. Još jednom idemo negde da proslavimo Vuku rođendan, samo mi. Naša tradicija od njegovog 5. rođendana, nastavljena i sa Petrovim prvim. Dok su još mali, dok još hoće…

Gase se mreže, prešli smo granicu. Onaj naš trenutak, kada smo nedostupni za vesti, za nešto drugo, za bilo kakav spoljni svet.

„Tata, a gde ćemo da budemo sutra ceo dan?”, upita Petar. Vuk ga pogleda:„Meni je rođendan ovih dana, ja biram!”. Durenje, rasprava, pa opet osmesi. Ljubav. Nekako smo dovoljni sami sebi, napravili krug koji nas izoluje od svega. Tu smo sigurni, svoj na svome. I tako, verovatno, svaka porodica, za sebe. Prijatelji za sebe. Da nekako realnost ostavimo po strani. Mada sam ja, još od Ribnikara počeo da strepim, da su svi ti „naši” krugovi, zapravo od sapunice.

Sećam se samo da smo stigli i da sam unoseći stvari u drvenu kućicu jedva razumeo šta Jelena govori. Bila je bleda, a slike na telefonu su se smenjivale. Gomila betona, pod njom krici, nad njom vapaji roditelja, plač sestara, strepnja svakog ko ima dete. Slike užasa… Bezrečica!

© Danas