U arapskom svetu odvija tektonski pomak, piše Dejvid Hirst, britanski novinar, analitičar i glavni urednik portala Middle East Eye navodeći da to nema veze sa privremenim i lako rešivim svađama među prinčevima, podelom imperijalnog plena ili nadmetanjem posredničkih savezništava.

Takođe, ukazuje, nema nikakve veze sa dva tradicionalna strašila sunitskih arapskih vladara: Iranom i Muslimanskim bratstvom.

Ovaj pomak nije pokrenuo trgovac koji se spalio nakon što su mu zvaničnici zaplenili kolica sa hranom u Sidi Buzidu u Tunisu. Niti su se u Kairu dogodile masovne demonstracije sa zahtevom za rušenje diktatora.

Ova promena bi, u svakom slučaju, mogla imati podjednako široke posledice kao što ih je imalo Arapsko proleće pre 15 godina.

Ono što se na Bliskom istoku uobičajeno naziva „pravim“ nacijama arapskog sveta – pod čime se misle zemlje sa značajnim brojem stanovnika – probudilo se i postalo svesno onoga što se oko njih dešava.

Saudijska Arabija i Alžir, pre svega, a potencijalno i Egipat, shvatili su da plan Izraela (otvoreno) i Ujedinjenih Arapskih Emirata (prećutno) da dominiraju i kontrolišu ključne pomorske i geopolitička uska grla regiona predstavlja pretnju njihovim nacionalnim interesima, navodi Hirst.

Izraelsko-emiratski plan je jednostavan: razbiti nekada snažne arapske države, preuzeti kontrolu nad ključnim trgovinskim rutama poput moreuza Bab el-Mandeb između Jemena i Roga Afrike, rasporediti vojne baze širom regiona i time obezbediti unosnu vojnu i finansijsku kontrolu za ostatak veka.

U Izraelu je ovaj plan bio otvoren – to je formula koju Tel Aviv pokušava da primeni u Siriji, kroz stvaranje protektorata Druza na jugu zemlje, kao i pokušaje da se isto uradi u kurdski naseljenim oblastima na severu.

Izrael ne želi ujedinjenu Siriju. Ali fragmentacija je takođe politika sadržana u priznanju Somalilenda od strane Tel Aviva, što izraelskoj vojsci pruža uporište na Rogu Afrike.

Za Abu Dabi, takođe važi politika fragmentacije koja je već dugo u toku širom arapskog sveta.

Imala je i druge mete, pre svega politički islam. Ali fragmentacija je bila politika i u Libiji, gde su UAE podržavali generala Halifu Haftara protiv Vlade nacionalnog jedinstva u Tripoliju.

Ista politika primenjivana je i u Sudanu, gde su Emirati finansirali i naoružavali Snage za brzu podršku (RSF) i njihovog komandanta Mohameda Hamdana Dagala (Hemedtija), koji se nalazi pod sankcijama američkog Ministarstva finansija.

Naravno, oni to poriču, ali građanski rat u Sudanu ne bi se odvijao bez masovnog učešća Emirata.

Ista politika sprovodi se najmanje deceniju u južnom Jemenu. Plan fragmentacije Jemena proizašao je iz straha UAE da bi Muslimansko bratstvo (al-Islah) moglo da preuzme kontrolu nad onim što je predstavljalo jemensku vladu.

Bugarski diplomata predvodiće Trampov Odbor za mir u Gazi

Međutim, Emirati su postavili ambicioznije ciljeve od samog slamanja al-Islaha, koji ima ograničeno prisustvo u manjim delovima severa.

Danas, veliki plan Abu Dabija ima malo veze sa primirjem Saudijske Arabije sa Hutima – iako su i kampanje protiv al-Islaha i protiv Huta poslužile kao zgodno pokriće.

Plan je od samog početka bio da se finansira, naoruža i uspostavi separatistička država u južnom Jemenu, pod okriljem Južnog prelaznog saveta (STC) u Adenu.

Separatistička država u južnom Jemenu nije nova ideja, ali ju je Mohamed bin Zajed, predsednik UAE, dramatično ubrzao. Zamalo mu je i uspelo, piše Hirst.

Jemen je odavno razjedinjen i sklon unutrašnjim sukobima, poligon za imperijalne projekte Britanaca i Amerikanaca.

Kada su Huti preuzeli kontrolu nad prestonicom Sanom 2014. godine, nacionalna vlada bila je prinuđena da ode u izgnanstvo. Čak i nakon povratka, njen autoritet na terenu često je delovao više simbolično nego stvaran.

Vođa Predsedničkog vođstva Jemena (PLC) delio je istu prestonicu, Aden, sa Južnim prelaznim savetom (STC). Sam PLC je do nedavno bio nesigurna koalicija frakcija –........

© Danas